"Vidi, Borise, naša divna kćerka je napokon odlučila da nas poseti", mama izgovori umesto pozdrava. Znala sam da će ovako da bude.
"Zdravo, mama, i meni je drago što te vidim", sarkastično uzvratim, pa je čvrsto zagrlim. Ne mogu reći da mi nije falila. Volela bih i ja ponekad da imam mogućnost da ih viđam češće, ali tako je kako je.
"Samo da znaš, mlada damo, nećeš se izvući tako lako ovaj put. Irina mi je rekla da si dolazila na Verinu svadbu, a nama se nisi javila."
Joj, teta Irina, da li ćeš ikad moći da prećutiš nešto?
"Ma daj, mama, bila sam tu jako kratko. Feđa je insistirao na tome da pođem s njim, a znaš da nikad nisam znala da ga odbijem."
"Pusti dete, Natalija, inače idući put neće ni doći", tata me privuče u zagrljaj, srećan što me vidi.
"Nedostajala si nam", kaže blago, nakon što se nađemo u dnevnoj.
"I vi ste meni nedostajali, ali imam previše posla", kažem, mada svesna da bih možda i mogla da dolazim češće kad bih se zaista potrudila.
"Irina nam je rekla za tebe i Feđu", kako to mama izusti, ja se ukočim.
E dođavola sad.
"Nećemo pričati o tome, inače odmah idem nazad za Moskvu", postavim ultimatum, koji ona, iako nezadovoljna, prihvati.
"Samo želim da znam zašto nam nisi rekla", možda zato što nismo zajedno.
"Hoću da se uverim da će da potraje, pre nego što svi saznaju", kažem isto što smo rekli i Feđinim roditeljima.
"Zar sumnjaš u njega?", pogleda me zbunjeno, na šta uzdahnem.
"Ne sumnjam u njega, već u sebe. Znaš da baš i nisam najsposobnija da održim bilo kakvu vezu. Sve puknu veoma brzo", da budemo u potpunosti iskreni, to i jeste jedan od mojih najvećih strahova.
Da ništa neće moći da uspe.
"Joj dušo, nema potrebe da više mučiš tu lepu glavicu. Feđa te voli i uverena sam da će dati sve od sebe da to između vas uspe. Ne zaboravi da te poznaje bolje, nego što ti poznaješ samu sebe", nežno mi se osmehne, a ja zadrhtim.
Mislim da ću se svakog trenutka rasplakati, a to nikako ne bi valjalo. Onda bih morala da im objasnim, kako je sve ovo laž, a Feđa bi me ubio zbog toga. No kako da ostanem u potpunosti smirena, kad vidim koliko su svi srećni zbog te glupe laži? I moji, i njegovi.
"Odoh u svoju sobu da se raspremim. Umorna sam od puta", nađem način da izbegnem daljnju priču, na šta njih dvoje potvrdno klimnu glavom.
"Ja ću da ti spremim peljmene za to vreme. Sigurna sam da si ih jako poželela, pored sve one kineske i meksičke hrane, kojom se Feđa i ti hranite", kritika na račun moje ishrane, umotana u šareni ukrasni papir, čisto da ja ne bih imala srca da se naljutim na nju.
"Nije tako, mama. Jedemo i italijanska jela i to vrlo često", dodam, kao da će to bitno promeniti situaciju.
"Upravo tako, Alja. Stalno se hranite u restoranima, a ne jedete ništa domaće", obrati mi se nadimkom, koji koristi otkako sam bila mala.
Jedina je koja me zove tako, jer mi se ta varijanta skraćenja mog imena, nikad nije sviđala. Moglo bi se reći da mi je kompletno moje ime uvek delovalo čudno. Ko još da detetu ime Alevtina? No tokom vremena mi je Tina postalo sasvim okej. Jedino mi ovo njeno Alja još uvek nikako ne odgovara.
"Koliko smo puta pričale oko tog nadimka?", uz uzdah je upitam, na šta se ona samo nasmeje, davši mi do znanja da mogu samo bezveze da trošim glasne žice. Psiholog sam, ali mi neki ljudi i njihovi postupci nikad neće biti jasni.
"Zaboravi", odustanem, pa nastavim stepenicama ka svojoj sobi.
Otvorim vrata, pa zastanem na trenutak, prelazeći polako pogledom po prostoriji, koja se ni nakon toliko godina nije ni najmanje promenila. Sve je isto kao što je bilo i poslednji put kad sam dolazila. Sve je isto kao što je bilo i kad sam pre skoro osam godina napustila Saratov i otišla u Moskvu.
Ostavim kofer pored ormara, pa polako priđem kraljevskom krevetu, koji čuva toliko uspomena. Preživeo je ogroman broj pidžama žurki, tuča jastucima i toliko smeha uz sve one komedije, koje smo puštali na starom laptopu. A s druge strane doživeo je i nezanemarljiv broj suza i reči utehe. No ono što me zaista pogodi je činjenica da sam sve te trenutke, i lepe, i ružne, proživela sa jednom jedinom osobom.
Mojim najboljim prijateljem.
Izvadim telefon iz torbe, pa ga pozovem, svesna da će mi svakako probiti mozak, što mu se nisam javila čim sam sletela u naš rodni grad.
"Svesna si da znam da si sletela pre više od pola sata?", ni ne pozdravi me kako treba, a već počne da me kritikuje.
"Oprosti. Želela sam da ti se javim kad stignem kući, ali znaš kakva je mama. Odmah je počela da me davi pitanjima i kritikama na račun naše ishrane", pokušam da se opravdam, pa začujem smeh s druge strane telefonske veze. Poznaje ih isuviše dobro.
"Kako su njih dvoje?"
"Veoma uzbuđeni zbog novog zeta", ovaj put ja njega prekorim, na šta čujem kako guta knedlu.
"Izvini, Tina. Znaš veoma dobro kakva je Irina. Džaba sam ja njoj milion puta ponovio da ne širi priču, kad ona prosto ne zna da ćuti. Nemoj da me ubiješ kad se vratiš", nasmejem se zbog njegove molbe, pa obećam da neću.
"Zapravo je okej. Jedino što me muči je što ćemo slomiti srce i tvojima, i mojima, kad im kažemo kako smo raskinuli. Pitam se jesi li uopšte razmišljao o tome", volim svoje roditelje, a volim i Irinu i Mihaila, isuviše da bih ovo mogla hladno da im uradim. Mrzim što uopšte radimo ovo.
"Naravno da nisam, jer znam da ću se pokajati, ako počnem da razmišljam o tome. Je l' toliki greh što želim svoj mir bar na kratko?", znam da ga ubijaju u pojam, ali ovo je ipak malo previše.
"Ubiće nas kad saznaju."
"Misliš, ako saznaju", ispravi me, ne shvatajući da sam mislila baš onako kako sam rekla.
"Ne Feđa, mislim kad saznaju. Jer jedno je sigurno. Pre ili kasnije, njih četvoro sve saznaju."
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Obzirom na 90k na TWLG-u, želela sam da objavim još jedan deo danas i da vam se na taj način zahvalim za svu vašu podršku tokom prethodne dve godine 🙈 Obožavam vas 💙
