Plavo

38.

  ,,'Ajde.", rekao je i povukao me za ruku pa smo krenuli preko ulice.
  Šetali smo malim, tihim ulicama.Nikoga nije bilo napolju jer je idalje bilo rano, a i ne znam šta bi radili po ovom snegu.
  Držao me je za ruku.
  Iako mi je rukavica bila mokra i hladna on me je čvrsto držao i vodio negde.
  Stali smo u nekoj uličici iznad koje su se nalazile guste grane prekrivene snegom.Odnosno ja sam stala jer nisam želela da idemo dalje.
  Pokušavala sam da skupim hrabrosti da ga pitam nešto, ali nije mi išlo od ruke.
  Okrenuo se i pogledao me.
  NIšta nije rekao samo me je gledao.
  Izgleda da ni on nije znao šta da kaže.I tek tad sam primetila kako mu je lice malo naduveno.Možda...
  ,,I...",počeo je, a ja sam ga strpljivo posmatrala.,,Izvini..."
  Bilo je to sve što je rekao, a zatim je opet počeo da se trese.Stisnuo je usne.Trudio se da ostane smiren.
  Stegla sam šaku tako pokušavajući da ga utešim.
  ,,Za šta...?", pitala sam jer sam znala da mi se nije izvinjavao za one poljupce.
  Nije odgovorio.Samo je gledao u pod.
  ,,Reci mi.", tiho sam rekla.Osetila sam kako mi suze opet naviru.,,Zašto te nije bilo toliko dugo...?"
  Idalje je ćutao.
  ,,Marko...", primakla sam mu se pokušavajući tako da mu privučem pažnju.Nije me pogledao.
  ,,Marko.", ponovila sam malo glasnijim tonom.Idalje me je ignorisao, ali sam primetila da me pažljivo sluša jer bi se, svaki put kad bih nešto rekla, malo trznuo.
  Sada me ignoriše, a do malo pre nije želeo da me pusti.
  Jedina stvar koja me je malo tešila je bilo to što smo se držali za ruke, ali to nije bilo dovoljno.Želela sam da razgovara sa mnom o tome što ga muči.
  Prisetila sam se lomljavine stakla i vike kod njegove kuće.
  Možda sam bila sebična što sam tražila od njega odgovor, ali jednostavno nisam mogla da se zaustavim.
  ,,Molim te, Marko.Reci mi.", prišla sam mu još bliže.Oči su me peckale.
  Opet ništa.
  ,,Zašto me ignorišeš?", rekla sam sa još glasnijim tonom.
  Sagla sam se da uhvatim njegov pogled svojim jer je gledao ka dole, ali je on samo pogledao na drugu stranu.
  Svojom slobodnom rukom uhvatila sam njegovu slobodnu ruku.
  ,,Zašto te nije bilo?", opet sam govorila tiho, ali sam mu stegla šake u znak da zahtevam da mi kaže.
  Napravio je kratak, čudan udisaj.Na kratko me je pogledao u oči pa brzo skrenuo pogled.
  ,,Opet...opet je pokušala da se ubije."
  Neki bolni talas zapljusnuo mi je srce i širio se po mom telu.
  ,,Šta..?", jedva sam uspela da izgovorim ove reči.Morala sam da ga pitam jer mi njegove reči nisu zvučale realno.
  ,,Moja mama.", napravio je pauzu.,,Opet je pokušala da se ubije..."
  U trenutku sam se osetila bespomoćno, a onda je nastupila krivica.
  ,,Ja...ja nisam....", pokušavala sam da se izvinim,,Stvarno nisam htela..."
  Primetila sam da mu se vilica trese kao i ruke.
  ,,Izvini...Marko, izvini...", nesigurno sam govorila.I sa svakom novom izgovorenom rečju osećala sam se sve gore i gore.
  Znala sam da ne treba da se mešam, znala sam da ne treba tu da guram nos.
  ,,Nema veze.", rekao je grubo, a zatim brzo izvukao svoje ruke iz mojih.