Stajao je tamo i čekao me.
Sve mi se činilo tako nostalgično. Idem ka stanici i vidim njega kako me čeka. Tako je bilo svaki dan pre nego što je prestao da dolazi.
Uhvatila me je trema. Nisam znala šta da kažem kada mu se približim. Noge su počele da mi se tresu i pravila sam neobične korake.
Da li samo da mu se javim ili da kažem još nešto?
Da se pretavram da se juče nikad nije desilo ili da pomenem nešto od svega toga?
Bio je dva ili tri metra ispred mene kada je okrenuo glavu i pogledao me. Toplo i nežno mi se osmehnuo. Srce mi je poskočilo i u trenutku sam zaboravila kako se hoda. Napravila sam jedan nespretan korak i u sekundi sam se našla na podu.
Ovo mi je bilo tako poznato.
Čula sam glasan smeh. Prijalo mi je da opet čujem da se ovako smeje.
,,Trideset i dva.", rekao je smejući se.
Podigla sam glavu i nekoliko sekundi uživala gledajući u njegovo nasmejano lice.
,,Prestani da brojiš.", rekla sam tiho uz mali smešak.
Pružio je ruke ka meni idalje se smejući. Uhvatila sam ga za ruke i on me je povukao gore. Jednu ruku mi je pustio, a drugu je čvrsto držao. Zagledala sam se u naše isprepletene prste, a zatim pogledavši u njegovo lice primetila da me je sve vreme posmatrao.
Dugo smo se tako gledali. Postalo mi je neugodno te sam skrenula pogled. Nisam znala šta da mu kažem. Osećala sam se tako neugodno zbog svega što se desilo juče.
,,Elena...", razbio je tišinu. Izgleda da ni on nije znao šta da kaže jer je posle toga samo zaćutao.
,,Već smo stigli do trideset i dva hah...", rekla sam uz smešak.
,,Da.", rekao je, a glas mu je bio opušteniji.
Pogledala sam ga krajičkom oka, a on je već uveliko gledao u mene.
,,Nedostajala si mi.", rekao je.
,,I ti meni.", rekla sam i osetila suze u očima, ali uspela sam da se suzdržim od plakanja.
Jače mi je stegnuo ruku. Videla sam da pokušava da mi kaže nešto, ali nije mogao da nađe prave reči.
Iako smo samo ćutali, sada sam se osećala nekako zadovoljnom. Marko je pored mene na našoj stanici i zajedno, držeći se za ruke, čekamo autobus.
Vetar je počeo jače da duva pa sam se približila Marku. Tresla sam se od hladnoće, ali osećala sam prijatnu toplotu oko srca.
Pustio mi je ruku te sam se na trenutak uplašila, ali onda sam osetila njegovu ruku oko svojih ramena. Obrazi su mi se zarumeneli dok je držao svoju ruku obgrljenu oko mojih ramena.
Želela sam da ovako još dugo stojimo, ali ubrzo došao je autobus. Popela sam se uz male stepenice u autobusu i okrenula se kada sam primetila da Marko ne ide za mnom.
Upitno sam ga pogledala.
,,Ostaću ovde.", rekao je dok su se vrata zatvarala. Nisam stigla ništa da kažem. Autobus je već krenuo.
Brzo sam prišla prozoru i pogledala u Marka. Gledala sam u njegovo lice, ali ništa nisam mogla da primetim jer mu je glava bila spuštena, a staklo je bilo mutno i prljavo.
Šta mu je sad to značilo?
Idalje sam osećala toplinu njegove ruke na sebi. Osećala sam se tako sigurno i srećno pored njega.
Jedino na šta sam sada mogla da mislim jeste bio on.
YOU ARE READING
Plavo
RomanceOna pronalazi plave oči koje sijaju u tmurnim, jesenjim jutrima na autobuskoj stanici jednog malog prigradskog naselja. Šta će se desiti kada konačno bude odlučila da se približi tim plavim očima? Najviše mesto 1. u Romance (20. jul 2015.)