Plavo

50.

  ,,Marko...", neočekivano sam mu seo obratila okrenuvši se ka njemu.
  ,,Trebalo bi da nastavim priču, zar ne?", prekinuo me je. Polako sam klimnula glavom, a on mi je uzvratio osmehom. Ruke je zavukao još dublje u džepove jakne.
  ,,Neko vreme bio sam kući sam sa mamom. Samo nas dvoje, ali izgledalo mi je kao da sam potpuno sam.", gorko se nasmejao dok smo šetali tihim ulicama pa nastavio: ,,Tata je morao da se vrati ovde, ali Ivana je ostavio u Francuskoj. Njegovo stanje bilo je isuviše loše da ga oni sad vozaju skroz do ovde."
  Stao je i pogledao u klupu u parkiću pored koga smo prolazili.
  ,,Hoćeš da sednemo?"
  ,,Može.", tiho sam odgovorila i krenula za njim. Smestili smo se na hladnu, drvenu klupicu sa koje se ljuštila zelena farba, Marko desno, a ja levo.
  ,,Kada je došao kući nije ga dočekala topla dobrodošlica. Mama je vrištala na njega i molila ga da joj 'vrati' sina. Ja sam sedeo u svojoj sobi.", u tim rečima bilo je tuge i kajanja. ,,Samo sam sedeo gore. Ništa nisam mogao tu da uradim."
  Htela sam da posegnem za njegovom rukom no on ih je držao u džepovima.
  ,,Posle nekoliko dana mama se malo primirila i nije više nonstop vikala na tatu. Sada se opet samo napijala i po ceo dan ležala u krevetu. Naravno, izgubila je svoj posao, a tatina plata nije bila dovoljna pa je tata morao da nađe još neki posao. I eto, tako sam ponovo završio sam u kući. Tata je stalno radio, a mama kao da nije bila tu. Ivan je idalje bio u bolnici, u Francuskoj."
  Ućutao se kada je primetio da neka žena prolazi ulicom. Šetala je malu, nasmejanu ćerku za ruku i veselo diskutovala sa njom o nekom crtanom filmu.
  Kada su im poptuno nestale iz vida nastavio je: ,,Tako je bilo tri meseca. Nikoga kući. Jedino mesto gde nisam bio usamljen bio je onaj park. Barem sam tako mislio dok nisam bolje upoznao tebe. Tada sam shvatio da sam ustvari i tamo bio usamljen. Jedino sam sa tobom stvarno zaboravljao na svoje probleme i bio...srećan."
  Ove reči zagolicale su je iznutra. No nešto joj je neprijatno stezalo srce.
  ,,Nakon ta tri meseca mama je opet pokušala da se ubije.", primetila sam da se sav ukočio dok je pričao o ovome. ,,Razlog je opet bio Ivan, ali sada je bilo malo drugačije. Njegovo stanje se pogoršalo.", progutao je knedlu.
  Položila sam svoju ruku na njegovu, na deo malo ispod ramena. Umorno se nasmešio i izvadio ruku iz džepa dopustivši mi tako da je uhvatim. Nežno smo ispreplitali prste.
  ,,Hitno mu je trebala transplantacija srca. On je zapravo bio bolestan i ranije, ali niko to nije primetio. Doktori su rekli da je i dobro što je imao udes jer da nije možda bi prekasno saznali za bolest.", progutao je knedlu.
  ,,Mama i tata su tražili donora, ali nije ga bilo. Nema puno ljudi koji bi nekome donirali srce, znaš?"Jače sam mu stegla ruku.
  ,,Tata je već i odustao od traženja. Razmišljao je o tome da ode tamo i provede Ivanove poslednje dane zajedno sa njim iako je ovaj bio u komi. Hteo je i mene da povede, ali mama idalje nije odustajala od traženja donora."