Plavo

18.

,,Tamo se skupljaju narkomani!",setila sam se Tijane koja mi je to uvek pričala.Šta ako je to stvarno istina?

Progutala sam knedlu dok smo polako šetali.Možda me je on odveo od njih zbog toga.Možda će oni sada...

Nisam želela da razmišljam o tome,ali pošto ništa nisam mogla da pročitam s njegovog lica jedino mi je to preostalo.

Ako oni i jesu narkomani zašto bi se on družio s njima?On sigurno nije takav pa zašto bi onda bio u takvom društvu?Toliko novih pitanja,a idalje ne znam odgovor na ono prvo i najbitnije.Zašto umesto u školi dolazi ovde?Pokušavala sam da ne mislim o svemu tome što ne znam već da se usredsredim na ovo što se dešava sada.Mi šetamo jedan pokraj drugog kao u nekim romantičnim filmovima,a ja lomim glavu o gluposti!Kako mogu da razmišljam tako loše kada mi se u ovih nekoliko sati desila najdivnija stvar za koju sam pomislila da je možda i nemoguća.Marko je pokušao da me poljubi!

Možda će se i sada isto desiti.Situacija je ista kao i pre nego što je pokušao da me poljubi.Mrtva tišina i čvrsto stegnute šake ispreplitanih prstiju.Srce koje poskakuje u mojim grudima kao da svojim brzim ritmom dokazuje svoju ljubav.Zarumenela sam se i željno iščekivala da on stane,ali to nikako da se desi.Da li se predomislio u vezi poljupca ili sam ja samo sve umislila?Možda nije ni hteo da me poljubi...

Stali smo kod stanice i u trenutku sam pomislila da stajemo iz drugog razloga pa sam se razočarala kad sam shvatila zbog čega smo ustvari stali.

Autobus je brzo stigao,a mi nismo puštali ruke.

Ušli smo u prazan autobus što mi je bilo neobično jer smo uvek ulazili u prepun autobus i morali bismo da se guramo da bi disali.Sada smo bili sami u velikom autobusu.

Krenula sam ka sedištu idalje držeći Marka za ruku,a on je pošao za mnom.Odjednom ceo autobus se nagnuo na stranu pošto je ulazio u krivinu i ubrzo sam se našla na podu razrogačenih očiju.Marko koga sam povukla u padu našao se na podu pored mene isto s izbezumljenim izrazom lica.Pogledali smo se,a zatim prasnuli u smeh.

,,Koji je ovo put?",rekao je dok se smejao.Ovo pitanje se odnosilo na broj mojih blamova.

,,Prestani da brojiš!",rekla sam ljuto iako sam se takođe smejala.

Sedeli smo tako na prljavom podu autobusa,pričali i smejali se.Napetost iz vazduha je nestala.Bila je tu od kad smo bili u parkiću,ali ja sam je tek sad primetila kada je nestala.Osećala sam se kao da mi je pao kamen sa srca.Sada smo se ponašali jedno prema drugom kao i dok smo bili na našoj stanici.Dok me je vodio ka onom mestu sve vreme sam bila uplašena iako sam bila presrećna.Imala sam tremu jer sam naslutila da nešto sprema.Nesvesno sam poželela da me poljubi pa sam,kada se to zamalo desilo,bila u poputnom šoku.

Predomislila sam se.

Ne želim da me poljubi.Želim da uvek pričamo i smejemo se kao sada.Ovakav on i ovakva ja mi se najviše sviđaju.Idalje osećam nešto prema njemu,ali tek treba da saznam šta je to tačno.Ne želim da napravim pogrešan korak.

Pogledao je kroz prozor i rekao:,,Trči!"

,,Šta?",pitala sam zbunjeno.