Plavo

45.

Najednom se gorko nasmejao.

,,K'o da je bitno...ionako se neću sećati ničega.", govorio je više sebi nego meni, a zadnje reči je izgovorio jedva čujno. Nekako sam te tihe reči uspela najjasnije da čujem i ostale su da mi odzvanjaju u glavu. Stisnula sam pesnice i pažljivo ga gledala u oči čekajući da nastavi sa pričom.

,,'Ajmo da odemo negde drugde.", rekao je kada je preko mog ramena ugledao nekog čoveka kako prilazi stanici.

,,Važi.", rekla sam pa progutala knedlu.

Krenuli smo peške niz ulicu.

I tako smo išli i išli u tišini punoj neizvesnosti. Bila mi je poznata ova ulica no od zbunjenosti i tuge nisam mogla da se setim zašto sam ikada bila ovde, a nisam se baš ni trudila da se setim. Kada sam napokon shvatila gde se nalazim već smo bili ispred Markove kuće.

Otvorio je vrata kapije koja su jezivo zaškripala, a zatim me pustio da prođem prva. Polako sam koračala po kamenoj stazi. Popeli smo se uz stepenice i stigli do vrata. Na vratima je zjapila rupa koju je Marko napravio kada je onog dana gađao kamenjem ka kući. Rupa je sa unutrašnje strane bila prekrivena kartonom.

Marko je otključao vrata i pustio me unutra. Poslušno sam ga pratila nestrpljivo čekajući da saznam sve.

Skinuo je svoju jaknu i okačio je na čiviluk u hodniku te zatražio i moju jaknu. Brzo sam je svukla i dala mu je. On ju je okačio pa krenuo ka stepenicama, a ja sam ga pratila u stopu. U jednom momentu se okrenuo i pogledao me. Uhvatio me je za ruku pa nastavio uz stepenice. Osetila sam malo olakšanje.

Ušli smo u jednu od četiri soba na spratu.

Bila je to Markova soba koja je, na moje iznenađenje, bila sasvim uredna i čista. Mislila sam da će njegova soba biti potpuno razrušena i zatrpana u gomili stvari, ali uopšte nije bilo tako. Jedino što bi se moglo nazvati 'neurednim' bile su slike koje su bile izlepljene po svetlo plavom zidu.

Povukao me je do kreveta te smo seli tu pa neko vreme ćutali.

,,Znaš već za moju mamu...", počeo ja da priča, a glas mu je bio tako težak.

,,Da.", tiho sam rekla.

,,A znaš zašto je to uradila ovaj put?", pitao je iako je znao da ja nemam odgovor na ovo pitanje.

Samo sam blago odmahnula glavom.

Udahnuo je jednom duboko.

,,Vidiš onu sliku tamo.", pokazao je prstom na zid preko puta nas. ,,Ona u sredini, najveća."

Pogled mi je brzo pao na tu jednu sliku. Na njoj su se nalazila dva plavooka dečaka sa širokim osmesima i raščupanim kosama. Jedan je imao oko deset godina, a drugi otprilike malo stariji od mene.

,,To je bilo pre četiri godine. To smo Ivan i ja."

Gledala sam u sliku ne trepćući. Toliko su ličili. Iste oči i ista kosa. Isti nos i iste usta.

,,Moj brat i ja.", dodao je kad je shvatio da to nije pomenuo no ja sam to već i shvatila.