Plavo

29.

  Uzela sam mali kalendar sa stola i iz fioke izvadila hemijsku.Skočila sam na krevet i udobno se namestila u mekanu posteljinu.
  Precrtala sam današnji datum crnom hemijskom pa se malo zagledala u njega.
  Već je prošlo više od nedelju dana od kad ga nisam videla.
  Onog dana, nakon što je otrčao,nekoliko minuta sam ostala potpuno zbunjena i sedela sam na podu dok nije stigao autobus.Tad sam nevoljno ustala i otišla u školu gde su me dočekale Tijana i Maja.
  Maja je bila veoma dobro raspoložena dok sam ja s druge strane bila potpuno smrvljena.Doduše, to im nisam pokazivala.Pažljivo sam slušala svaki detalj Majine priče i nabacila lažan osmeh na lice dok mi je u glavi stajao Markov lik.
  Dok sam je slušala kako veselo govori o njoj i Jovanu izjedala me je ljubomora.Razmišljala sam o tome kako sam odavno trebala da priznam Marku da mi se sviđa.Njegov izraz lica mi je ostao u pamćenju.Savršeno sam zapamtila tu tugu i bol u njegovim očima.
  Šta ako se nikad više ne vidimo?Ne,ne mogu tako da mislim.Bio je to samo neki hitan poziv, razmišljala sam pokušavajući sebe da ubedim da će on sutra doći, ali nije ga bilo ni sutradan.Ni dan posle tog,ni dan posle tog, ni nedelju dana nakon svega.
  Čekala sam ga na našoj stanici svaki dan.Neki put bih čak i zakasnila u školu zbog tog čekanja.Imala sam osećaj kao da će da se pojavi ako ja odem pa sam ostajala duže jer nisam želela da se mimoiđemo.
  Trudila sam se da mislim pozitivno,ali su mi kroz glavu prolazile samo najgore moguće situacije.
  Naša stanica postala je hladna i usamljena.
  Spustila sam kalendar i hemijsku na pod pored kreveta te ispružila ruku da dohvatim telefon.
  Ubrzo gledala sam u njegovu sliku.Sa te slike on me je posmatrao širom otvorenim plavim očima.Još tad sam trebala da mu priznam.Nisam trebala da ga odgurnem kad me je zagrlio.
  Ma još pre toga, kad smo zajedno bežali iz škole, trebala sam sve da mu kažem.Da nas samo njegovi prijatelji nisu prekinuli...
  Čudan osećaj popeo mi se u grlo.
  Što uopšte razmišljam o svemu tome sad?Ništa neću promeniti ako se budem žalila samoj sebi.A i da sam sve uradila drugačije to,verovatno,ne bi promenilo ovu situaciju.Nije on zbog mene otišao..
  Ali nije se ni vratio zbog mene.
  Još jednom sam se zagledala u plave oči sa slike i prisetila se momenta kad sam slikala.To uopšte nije bilo tako davno.
  Pritisnula sam dugme na telefonu i ekran se zamračio.Markov lik je nestao u tom mraku.
  Sklonila sam telefon i ušuškala se ispod ćebeta,ali nikako nisam mogla da zaspim.Samo on mi je bio u glavi.
  Zavukla sam ruku ispod jastuka i izvadila mali lepo savijeni papir.Polako sam ga odmotala i prstima prešla preko glatke površine.
  Da,bila je to slika koju mi je dao.Ona slika na kojoj sam ja.
  Nekako dok sam držala ovu sliku ruke su počele da mi drhte.Slika preda mnom je postala mutna i više nisam lepo videla svoje lice na njoj.Stegla sam šake i tako izgužvala sliku te je prislonila niz lice pritom snažno zatvorivši oči.
  Prsti su mi klizili po glatkom papiru,a niz lice su mi klizile suze.