Plavo

39.

  ,,Nema veze.", rekao je grubo, a zatim brzo izvukao svoje ruke iz mojih.
  Brzo je stavio svoje ruke u džepove.Okrenuo se i krenuo putem kojim smo došli.
  Gledala sam u njegova leđa dok se udaljavao.Vid mi se zamutio od suza koje su neprestano tekle.
  Nisam imala snage da se pomerim.
  Marko je zastao.Nije se okrenuo već je samo neko vreme stajao tako u mestu.
  Napravila sam nesiguran korak napred, a zatim lagano krenula ka njemu pa je tad i on krenuo.Išla sam dva metra iza njega i išli smo istim tempom pa se razdaljina nije menjala.
  Počela sam da nekontrolisano jecam.Prekrila sam usta rukom ne bi li prigušila jecaje, ali mi to nije pomagalo.
  ,,I..Izvni...", mucala sam.Nisam znala šta da uradim u ovakvoj situaciji.
  On ništa nije govorio.Posle onog 'nema veze' ništa nije rekao.
  ,,Izvini...", ponavljala sam opet i opet, ali Marko mi nije odgovarao.Nisam znala da li treba još jednom da mu se izvinim ili da ućutim.Možda sam trebala da ga zagrlim.
  Kako da mu pomognem?
  Sve smo bili bliže i bliže stanici i putu na kome je bilo ljudi pa sam pokušavala da se smirim.
  Rukavima jakne obrisala sam vlažne obraze.
  Ubrzala sam korak kako bih se približila Marku.On nije obraćao pažnju na to.Samo je nastavio da ide ka stanici.
  Podigla sam ruku u nameri da ga opet uhvatim za ruku, ali ruke su mu bile u džepovima te to nije bilo moguće.Suze su mi opet skliznule niz lice.
  Kroz glavu mi se, kao neka pokvarena ploča, vrtelo sve što se desilo.Kako se ponašao kada mi je rekao šta se desilo.Njegove hladne reči i način na koji je razdvojio naše ruke.Mučilo me je to što sada ćuti i što se ni jednom do sada nije okrenuo.
  Njegova mama je pokušala da se ubije.
Idalje nisam mogla da poverujem u to.
  Opet sam rukavima jakne obrisala suze, a zatim uhvatila Marka za rukav jakne.Nije odreagovao, samo je ćutao, a izraz njegovog lica nisam mogla da vidim jer sam bila iza njega.
  Čekala sam nešto gledajući u potiljak njegove glave.Ni sama nisam znala šta sam čekala.Možda da kaže nešto ili da se barem promeškolji.Bilo šta.
  Čvrsto sam držala rukav njegove jakne sve do stanice, a nisam ga pustila ni tamo na stanici.Pošto je na stanici sada već bilo nekoliko ljudi pribila sam glavu uz Markovo rame da niko ne bi primetio moje uplakano lice.Mislim da se Marko malo ispravio i podigao ramena da bi me sakrio.
  Obgrlila sam svojim rukama njegovu ruku koju sam do sada držala.
  ,,Izvini.", šapnula sam.
  ,,U redu je.", rekao je ovaj put malo nežnije.Glas mu je bio hrapav i čudan, kao da mu je grlo bilo stegnuto.Podigla sam glavu da ga pogledam, ali je on gledao u suprotnom pravcu.
  Autobus je stigao.
  Krenuli smo napred, a ja sam pustila da mi ruke skliznu sa njegove.Sada sam opet samo išla iza njega, a kada smo ušli u autobus stajali smo na neobičnoj udaljenosti.Dok smo ulazili u krivine nije me pridržavao kao i obično već sam morala sama da se snađem.Nismo progovorili ni reči.
  Brojala sam stanice i gledala kroz prozor dok se u meni nalazio potpuni haos.