Plavo

57.

  Obrisao je suze jednim brzim pokretom ruke i ustao, a zatim, praćen mojim pogledom, okrenuo se i zaputio ka svom tati.
  Čekala sam da se vrati. Sedela sam na podu i čekala da se okrene ka meni.
  Možda je samo otišao da kaže svom tati da ostaje, da se predomislio. Možda će se sada okrenuti ka meni i vratiti se. Možda je ovaj loš predosećaj koji imam nekakva varka.
  Doduše po Draganovom izrazu lica mogla sam da zaključim da nešto nije u redu. Prvo je saslušao Marka, a onda se okrenuo ka meni i osmehnuo mi se. Bio je to osmeh pun zahvalnosti.
  Onda su se njih dvojica uputili ka avionu.
  Skočila sam na noge, ali ona dva muškarca na koje sam u potpunosti zaboravila su mi preprečili put. Počinjali su ozbiljno da me nerviraju.
  ,,Ne možeš tamo bez karte.", govorio mi je polako kao da razgovara sa napornim, malim detetom.
  ,,Ali ja moram...moram da...", zamuckivala sam dok sam gledala čas u čoveka ispred sebe čas u Marka koji je svake sekunde bio sve dalje i dalje.
  ,,Ne možeš.", ponovio je.
  ,,Molim vas!", vrisnula sam ,,Pustite me, molim vas!"
  Krenula sam napred no oni mi nisu dali.
  ,,Molim vas!"
  Držali su me čvrsto.
  ,,Marko!", jedino mi je preostalo da ga zovem. Bezuspešno nažalost, jer se nije okretao.
  ,,Marko!"
  Idalje ništa.
  ,,Ma...", ućutala sam kada sam videla da se okrenuo. Upitno sam ga pogledala kao da uopšte nisam razumela zašto ide, a on mi je samo mahnuo i rekao nešto. Čitala sa mu usana dok se u meni sve lomilo.
  Te dve reči zadale su mi fatalni udarac.
  Odjednom je sve postalo tako zbunjujuće. Gužva i galama oko mene postali su nepodnošljivi. Pulsiranje u glavi, takođe. Bol u grudima neizdrživ. Tuga i razočaranje beskrajni. Osećaj bespomoćnosti me je preplavio.
  ,,Ne!", bio je to poslednji vrisak. Kada sam krenula napred osetila sam ruke koje me drže, ali ne one muške, grube, već neke nežne i krhke ruke. Odmah sam prepoznala dodir te osobe te sam joj se bacila u zagrljaj. Čvrsto me je držala upijajući moje jecaje. Pokušala sam da se oduprem, ali ona me nije puštala iz svog zaštitničkog zagrljaja.
  I onda sam jednostavno...odustala.
  Bila sam iscrpljena i razočarana u sebe.
  Samo sam tiho jecala u majčinim rukama.
  A kada sam otvorila oči prvo što sam videla bilo je sivo nebo kroz prozor. Bez i tračka plavetnila. Sve je postalo bezbojno.
  U sledećem trenutku bila sam u automobilu. Mama me je vozila kući.
  U sledećem bila sam kući, u svojoj sobi. Mama me je tešila dok sam plakala u njenom naručju.
  A onda sam se probudila ujutru u svom krevetu.
  Osećala sam se prazno i na trenutak nisam znala zašto, a onda sam se setila.
  Sve mi je proletelo kroz glavu i ugledala sam sliku njegovih usana koje su se polako pomerale oblikujući reči upućene meni.

Volim te.