Plavo

7.

Malo pre nego što su se vrata po treći put otvorila ustala je sa svog sedišta i pridržavajući se za sive šipke otišla do vrata.Jedino smo nas dvoje izašli na ovoj stanici.
U vožnji sam već bio smislio plan kako da joj priđem i popričam s njom,nadam se samo da nije previše napadna ili previše stidljiva.Valjda je takva kako izgleda,normalna.Sad kada sam mogao malo bolje da je pogledam primetio sam koliko je njeno lice lepo.Svetla koža i tamna kosa pravili su divan kontrast.Gledala je ispred sebe svojim krupnim očima uokvirenim gustim trepavicama.
Autobus je još stajao ispred nas,a kada se sklonio i otkrio drugu stranu ulice devojčica sa kikom već je potrčala ka grupi devojčica koje su joj mahale i zvale je s druge strane ulice.Izgleda da ipak neću pričati s njom,a baš sam se ponadao da ću da se sprijateljim sa slatkom devojkom.Doduše ušla je u autobus na istoj stanicu kao i ja možda se sutra ponovo vidimo.

Posle petominutne šetnje do škole zastao sam ispred ulaza.Ovo je prvi dan u novoj školi i bio sam pomalo nervozan kao što bi i bilo ko drugi i mojoj situaciji.Bila je to mala škola na dva sprata.Škola u koju sam pre išao bila je barem tri puta veća od ove i mnogo lepše uređena sa većim i lepšim dvorištem.
Udahnuo sam duboko i ušao unutra.
Već sam se preko raspusta upoznao sa troje dečaka koji idu u isto odeljenje kao ja.Oni su mi objasnili u koju učionicu treba da odem.Krenuo sam uz stepenice po kojima je prolazio po neki učenik,a kada sam se popeo na sprat dočekala me je rulja učenika.Dečaci i devojčice različitih godina i izgleda šetali su se po hodniku dok su oni najmlađi trčali i jurili se kroz gomilu.Devojčice su se pozdravljale i grlile davajući jedne drugima komplimente. Prostorija je bila ispunjena bukom i đacima,prava slika jednog školskog dana.Podsećalo me je na moju staru školu...
Spustio sam ranac na pod i iz njega izvadio crni fotoaparat.Moj brat mi je uvek govorio da kada vidim nešto što budi i najmanje emocije u meni treba to da uslikam jer će jedino tada slika i u onima koji je budu gledali buditi emocije i jedino će tada biti lepa,a pošto je on bio profesionalni fotograf naravno da sam ga poslušao.
Prislonio sam fotoaparat licu i počeo da slikam.Na prvi blic koji je zapljesnuo prostoriju svi su se okrenuli ka meni pa onda brzo okrenuli na drugu stranu,rukama prekrili svoja lica ili otrčali do učionica.Nisam se obazirao na negativne komentare jer mi je jedini cilj sada bio da napravim dobru sliku,a ona je uporno ispadala mutna.
Pogledao sam na drugu stranu,a onda se okrenuo i uslikao.Slika je opet bila mutna,ali ne cela.U sredini fotorafije jedna devojčica svojim krupnim očima gledala je pravo u mene sa zbunjenim izrazom lica.Bila je to devojčica s kikom iz autobusa.
Spustio sam fotoaparat taman toliko da mogu da je vidim,a ona je idalje gledala zbunjeno u mom pravcu.Taman kad sam hteo da joj priđem zvonilo je.Sledeći put,pomislio sam i otišao do učionice.