Plavo

54.

  Stajala sam u polupraznom autobusu i, naslanjajući se na šipku leđima da bi održala ravnotežu, plela pletenicu od nervoze. Morala sam da se zaposlim nečime inače bih poludela.
  Kada sam završila i spustila je na desnu stranu pogledala sam u sat. Trebalo bi da uskoro stignem.
  Počela sam da nesvesno lupkam stopalom o pod.
  Zapamtila sam ime stanice tako da samo treba da izađem kada ga čujem. U autobusu je bila sve veća i veća gužva te sam sve slabije čula onaj robotski glas.
  Autobus se zaustavio i ovaj put uopšte nisam čula koja je stanica. Nekoliko ljudi je izašlo, ali sam ja ostala unutra. Nisam znala da li je ovo ta stanica, a ako sada izađem i pogrešim moraću da čekam sledeći autobus i to će potrajati. Ne smem sebi da dozvolim da kasnim.
  Čim su se vrata zatvorila počela je da me hvata panika.
  Šta ako je ovo bila ta stanica?
  Šta ako sada zakasnim?
  Šta ako više nikada ne vidim Marka...?
  ,,Izvinite...", upitala sam prvu osobu do sebe dodirnuvši je blago po ramenu. Bila je to starija žena smeđe kose. ,,Još koliko do stanice kod aerodroma?"
  ,,Joj, srce, prošla si tu stanicu. Malo pre si trebala da siđeš.", nežno mi se nasmejala i u očima joj se videlo da joj je žao.
  Tim njenim finim rečima ceo moj svet je počeo da se ruši.
  ,,Jesi li dobro?", zabrinuto me je upitala kada je videla da mi nije sve jedno što sam promašila stanicu. Oči su mi bile širom otvorene u neverici, ali nisu gledale nigde određeno.
  Uplašeno sam čekala da se vrata otvore.
  ,,Devojčice...", uhvatila me je za ruku, ali u tom trenutku autobus se zaustavio i vrata su se otvorila uz prigušen tresak.
  Adrenalin me je odjednom udario i istrčala sam brzinom metka iz gužve. Nisu mi bile poznate ove ulice, ali sam otprilike znala gde je bila prošla stanica tako da sam trčala ka njoj. Trčala sam brže nego ikada pre.
  Odjednom sam se našla na raskrsnici.
  Nisam znala kuda.
  Osvrtala sam se nekoliko puta oko sebe pokušavajući da se setim odakle sam došla, ali nije mi uspelo.
  Pritrčala sam muškarcu koji je nosio nekoliko kabastih kesa. Ščepala sam ga za ruke i udahnula nekoliko puta ne bi li uhvatila vazduh, a on me je samo iznenađeno pogledao.
  ,,Gde...", još jednom sam udahnula i izdahnula, a onda počela ponovo: ,,Gde je aerodrom? Kojom ulicom?"
  ,,Onuda...", zbunjeno je odgovorio prstom mi pokazujući ka jednoj od ulica.
  Bez i jedne reči sam potrčala u tom pravcu ostavljajući čoveka izbezumljenog, ali pre nego što sam mu potpuno nestala iz vida dodala sam jedno glasno 'hvala' no nisam bila sigurna da li me je uopšte i čuo.
  Trčala sam kao nikada ranije. U nekim trenucima imala sam osećaj da letim. Ostajala sam bez vazduha, ali nisam imala vremena da zastanem.
  Morala sam da stignem na vreme...da bih spasila Marka.

Narednih deset, a možda i više, dana neću pisati jer neću biti kući, idem na more :)