Plavo

58.

  ,,Ona mora da izađe malo iz te sobe."
  ,,Znam, ali razumej...teško joj je. Oni su ipak samo deca."
  Slušala sam kako mama i tata razgovaraju misleći da ih ja ne čujem, a možda nisu ni mislili to. Verovatno nisu ni razmišljali o tome.
  Mamine reči su mi se utisnule u misli. Mi smo ipak samo deca. To je bilo tačno. Zbog toga sam se još više bojala. Zbog toga sam bila još tužnija. Ovo je idalje samo moje detinjstvo. Šta ako zaboravim na Marka? A šta ako ga nikad ne zaboravim?
  ,,Znam da su deca, ali ona već dve nedelje samo leži tamo."
  Mama mu ništa nije odgovorila.
  Bilo mi je čudno što oni znaju sve. Nisam uopšte mogla da dokučim odakle im informacije o svemu, ali nisam se ni mnogo trudila da shvatim.
  Začula sam kucanje na vratima svoje sobe.
  Ćutala sam.
  ,,Elena...", mama me je tiho pozvala. Nevoljno sam se okrenula ka njoj. ,,Hoćeš da ručkaš nešto?"
  Odmahnula sam glavom.
  ,,Ali od jutros nisi ništa jela. 'Ajde malo samo."
  ,,Ne mogu, mama."
  Nekoliko trenutaka stajala je tu i zabrinuto me gledala.
  ,,U redu.", napokon je rekla ,,Kada budeš bila gladna dođi, važi?"
  ,,Važi.", rekla sam, a ona je izašla iz sobe ostavivši me ponovo samu sa svojim mislima.
  Čudno je kada pomislim da njega možda već sada više nema. Čudno je kada razmišljam o njemu. Sve boli, svaka misao i svako sećanje.
  Drago mi je samo što je oblačno ovih dana jer nebo bi me podsećalo na njega.

  Začula sam kucanje na ulaznim vratima.
  Mama je otvorila i pustila Tijanu i Maju da uđu. Čula sam njihove zabrinute glasove.
  Krenuli su ka mojoj sobi, a onda se zaustavili ispred vrata. Oklevali su da uđu. Razgovarali su ispred moje sobe, ali nisam mogla da čujem o čemu tačno. Nekoliko puta čula sam da pominju moje ime.
  Posle nekog vremena ušle su, a ja sam se pravila da spavam nadajući se da će možda otići.
  ,,Elena.", mama je sela na moj krevet i pomilovala me rukom po ramenu ,,Drugarice su ti došle, hoće da se pozdrave sa tobom i da vide kako si."
  Razmišljala sam da li da se idalje pravim da spavam, ali sam odlučila da se okrenem i uputim im jedan smešak.
  Ubrzo našle su se ispred mene i sele na parket, pored mog kreveta.
  ,,Ostaviću vas malo same.", rekla je i ostavila me u sobi sa Tijanom i Majom.
  ,,Kako si...?", pitala je Maja, ali je već znala odgovor no pokušala sam da slažem.
  ,,Dobro sam.", osmehnula sam se, a one su na moj smešak odgovorile suzama. Skočile su na krevet i zagrlile me jedna s jedne, a druga s druge strane.
  I zaplakale su onako kako sam ja htela svaki dan od kad je Marko otišao.
  Neko vreme sam se suzdržavala i gutala knedle, ali onda sam i ja zaplakala zajedno sa njima. U njihovom zagrljaju.
  Cele te hladne noći bile su pored mene. Kada su prestale da plaču pričale su mi šta ima novo u školi i šta se sve dešava kod njih, a onda su ponovo plakale. I opet su se smirile i pričale mi novosti. Pa opet zaplakale i tako u krug.
  Čak i kada su zaspale čvrsto su me držale.