Plavo

43.

  Eto me opet tu, pored njega. Opet se držimo za ruke. Čekamo autobus.
  Sve je tako mirno i lepo, a ja idalje ne razumem šta se dešava sa Markom. Znam samo mali deo njegove priče.
  ,,Uskoro će raspust, je l' da?", opušteno je pitao.
  ,,Mhm.", potrvdila sam. Ovaj put se nisam radovala raspustu jer je on značio da neko vreme neće biti razloga da dolazim na stanicu. Neće biti razloga da radimo ovo što sada radimo.
  I autobus je opet tako brzo stigao. Iznervirano sam zagrizla usnu pa krenula da uđem u autobus povukavši Marka za ruku, ali se on zaustavio. Okrenula sam se ka njemu začuđeno. Zar opet?
  ,,Rekao sam ti već. Ostaću ovde."
  U njegovom glasu nisam mogla da pronađem ništa. Kako da shvatim ove njegove reči? Šta one treba da znače?
  Da li je to što ostaje dobro ili loše...?
  ,,U redu.", rekla sam i pustila da njegova ruka isklizne iz moje. Sasvim polako je skliznula ostavljajući svoj trag toplote.
  Odlazio je, ali je bio tu.
  Nije mi bio jasan ovaj naš odnos sada. Tako blizu, a tako daleko. Tako snažan, a tako krh. Kao da smo sve shvatili i sve razumemo, a ništa nam nije jasno.
  Samo još ove nedelje idem u školu znači samo ćemo se još ove nedelje viđati.

  I dok sam trepnula tih pet dana je prošlo.
  Zadnji dan smo stajali na stanici bez ijedne reči. Ni meni ni njemu nije se svideo ovaj dan. Ipak držali smo se za ruke.
  Okrenula sam glavu ka njemu da ga pogledam, a on je već uveliko gledao u mene.
  Tada sam videla tu malu iskru u plavim očima. Pojavila se kada su nam se pogledi susreli, ali odmah zatim nestala. Oči su mu bile...prazne.
  Da, primetila sam da su te oči tužne. Znala sam to. Kako i da ne budu tužne?
  Posle onoga šta mu se desilo pravo je čudo što uspeva da mi se nasmeši ovako kao sada. Nije to njegov pravi osmeh, ali trudi se da mi pokaže da je sve u redu pa se zato i ja njemu smeškam. Trudim se da mu pokažem da me je ubedio da bi mu bilo barem malčice lakše.
  Udahnuo je spreman da mi nešto kaže pa zastao. Pokušavao je nešto da mi kaže, ali mu nije išlo.
  Jače sam ga uhvatila za ruku pokušavajući da ga ohrabrim, iako ni sama nisam želela da mi kaže to što ima da mi kaže.
  Začula sam autobus u daljini i, nadajući se da će stići pre nego što Marko progovori, pogledala ka putu.
  ,,Elena.", počeo je nesigurno svojim dubokim glasom.
  ,,Volim te."
  Srce mi je brže zakucalo no primetila sam da u tom 'volim te' ima nečeg lošeg. Nagoveštavalo je nešto veoma loše i nisam htela da znam šta je to. Samo sam želela da stojimo tu i da se držimo za ruke. Zar sam mnogo tražila?
  Spustio je svoje usne na moje. I moje i njegove usne su se tresle u tom iznenadnom poljupcu.
  Ljubio me je nežno kao da se boji da će me polomiti.
  ,,Zašto mi to govoriš sad?", rekla sam drhtavim glasom kada smo se odaljili. Odmah sam zažalila što sam to pitala jer nisam želela da znam zašto mi je to sada rekao.
  Gorko se nasmešio.
  ,,Zbogom, Elena. Bilo je lepo ovih nekoliko poslednih dana.", šapnuo je.
  Vrata autobusa su se otvorila i Marko me je pustio.

  Počela sam da prevodim ovu priču na engleski pa ako hoćete pogledajte :3 ♥

  Sve ću ređe i ređe pisati jer imam dosta obaveza :) nadam se da nećete prestati da čitate zbog toga <3 i hvala puno svima koji čitaju :D