,,Sigurno je ova?", pitala sam Tijanu gledajući u papir na kome je čitkim rukopisom ispisana adresa.
,,Da, sigurno je to Markova adresa.", odgovorila mi je po četvrti put na isto pitanje.Izgledalo mi je nestvarno kako smo brzo došli do adrese.Samo smo se malo raspitali tu i tamo i eto je u našim rukama.Sada je samo trebalo da odem tamo.
,,Kada ćeš ići?", pitala me je Maja.
,,Verovatno sutra posle škole.", rekla sam dok sam stavljala papirić u džep.
,,A što ne odeš danas?", začuđeno je pitala, a ja sam zagrizla usnu i malo oklevala da odgovorim. ,,Bojim se...", nesigurno sam rekla na kraju.Na te moje reči obe su mi prišle i čvrsto me zagrlile.Taj topli, grupni zagrljaj ohrabrio me je te sam odlučila da odem danas pa šta bude neka bude!
Ovo je ta kuća...zar ne?
Gledala sam čas u kuću čas u papir na kome je napisana adresa.Broj na papiru odgovarao je broju ispisanom na iskrivljenoj, zarđaloj tablici koja je visila sa ograde.Iza te ograde bila je bašta, ustvari nekada je bila bašta.Sada je sve zarasla u travu i korov.Izgledala je kao da je nekada bila lepa šteta što je zapostavljena.
Otvorila sam vrata kapije, a ona su jezivo zaškripala.Naježila sam se od tog zvuka.
Krenula sam kamenom stazom ka ulaznim vratima koja su se nalazila na vrhu stepeništa.Dok sam nesigurno išla uz stepenice začula sam neku viku.Nisam mogla da razumem reči, ali primetila sam da su osobe koje su vikale bile poprilično ljute.
Tada sam prepoznala jedan glas.
Srce mi je ubrzalo ritam kada sam čula taj duboki, muški glas što od sreće, što od straha.Nisam znala zašto viče, a od straha nisam ni želela da saznam.
Čula sam brze korake te sam potrčala niz stepenice i čučnula ispod njih.Baš kad sam se ja tu sakrila neko je besno otvorio vrata pa su ona glasno tresnula.
Potrčao je niz stepenice i brzim korakom izašao iz dvorišta.
Provirila sam da pogledam ko je to i ugledala Marka.
Izleteo je iz dvorišta, a onda najednom stao.Ramena su mu se tresla.Ustvari ceo se tresao.
Podigao je ruke i protrljao lice.Videla sam samo mali deo njegovog lica i izglelo je kao da se sija, kao da su mu obrazi mokri od nečega.
Idalje je trljao svoje obraze i odjednom sam začula jecaj.
Osećala sam se kao da me je neko polio ledenom vodom.Stegla sam pesnice.Htela sam da uzviknem njegovo ime, ali kao da sam ostala bez glasa.Nemo i bespomoćno čučala sam ispod stepenica i gledala u njegova leđa koja su se tresla.
Marko je...plakao.
YOU ARE READING
Plavo
RomanceOna pronalazi plave oči koje sijaju u tmurnim, jesenjim jutrima na autobuskoj stanici jednog malog prigradskog naselja. Šta će se desiti kada konačno bude odlučila da se približi tim plavim očima? Najviše mesto 1. u Romance (20. jul 2015.)