Plavo

17.

Pao je mrak.
Na svu sreću niko me nije video dok se vraćao iz škole.Plašila sam se da me ne vide Maja i Tijana,ali izgleda da danas nisu išle ovim putem što mi je bilo čudno.Nisam puno razmišljala o tome jer mi to sada nije bilo bitno.
,,...i onda se on prosuo po podu.",kroz smeh jedva je govorila Sanja.Valjali smo se od smeha.
,,Pa nije bilo baš tako!",rekao je dečak o kome je Sanja pričala.
,,Ma ne!",ironično mu je rekla kroz smeh.
Trudila sam se da se smejem lepo,a ne kao neka retardirana hijena što je bilo veoma teško jer sam se nekontrolisano mnogo smejala.Trudila sam se što sam više mogla jer sam htela da me Marko primeti.Nekoliko puta su nam se pogledi sreli,ali to mi nije bilo dovoljno.Iako mi je bilo lepo u ovom društvu više mi se svidelo da budem sama s njim.Želela sam da me opet drži za ruku.Želela sam da mi opet bude onoliko blizu koliko je bio.Da li je hteo da me poljubi? Idalje nisam mogla da nađem odgovor na to pitanje.
Pogledala sam još jednom u njega nadajući se da on gleda u mene.I stvarno je bilo tako.Gledao je u mene onim njegovim plavim očima i pomerao usta kao da govori,ali nije govorio.Čitala sam mu sa usana:,,Idemo."
Pažljivo sam klimnula glavom.
Ustao je i rekao na glas:,,Idemo nas dvoje."
,,A pa 'de ćete?",pitao je neko kome nisam zapamtila ime.,,Tek ćemo da počnemo da se zabavljamo."
Nekoliko njih se čudno zakikotalo.
Marko ih je prostrelio pogledom i samo nezainteresovano ponovio:,,Idemo."
,,Nemojte da idite.",zamolila me je Sanja sa tužnim izrazom lica,,Tek postaje zanimljivo."
Nisam imala predstavu o čemu oni to pričaju,ali me je mnogo zanimalo.,,'Ajmo još malo da ostanemo.",obratila sam se Marku,a on me je samo pogledao i na trenutak zaćutao.
,,Ne može,idemo.",rekao je uhvativši me za ruku.Povukao me je i krenuo ne osvrćući se ka svojim drugovima. Nije se ni pozdravio s njima,a do malo pre su izgledali kao najbolji prijatelji.
Brzo je koračao pa sam ja morala da poskakujem za njim.U početku nisam smela ništa da kažem,ali,čim smo se udaljila od parkića,pitala sam ga:,,Šta ti je?"
Samo je nastavio da me vuče.
,,Ej!",viknula sam jer je ruka počela da me boli.Idalje je ćutao pa sam naglo povukla ruku i tako se oslobodila njegovog stiska.,,Šta ti je?!"
Zbunjeno me je pogledao.,,Umm...I-izvini.Boli li te?"
Raznežio me je njegov zabrinuti pogled.
,,Malo."
,,Izvini.",rekao je i ponovo me uhvatio za ruku,ali ovaj put nežnije.Prsti su nam se ispreplitali i opet sam se osetila isto kao što sam se osećala dok smo dolazili.Jedino što je bilo drugačija je bila okolina.Bilo je mračno,a na nebu su sijale zvezdice što je sve činilo mnogo romantičnijim.
Ruka mu je bila hladna i znojava kao da je nervozan.Ali zašto bi bio nervozan?I zašto se onako ponašao malo pre?Nismo morali da odemo tako odjednom i to bez pozdrava.
Dok sam ga držala za ruku kopkalo me je pitanje šta će Sanja i ostali da rade.Šta je to toliko zanimljivo od čega smo mi pobegli?
,,Tamo se skupljaju narkomani!",setila sam se Tijane koja mi je to uvek pričala.