Plavo

26.

  Sedeli smo na hladnom betonu i čekali Tijanu i Maju.
  Bila sam nervozna.
  Bila sam mnogo nervozna jer sam mislila da će se opet naljutiti na mene kao što su prošli put.Toliko sam se unervozila da sam osećala blagu mučninu u stomaku.Gužvala sam rukav dukserice i pokušavala da opušteno razgovaram sa Markom dok sam gledala u daljinu čekajući svoje dve drugarice.
  Napokon,ugledala sam ih u daljini kako na leđima vuku po dva teška ranca.Tijana je nosila njen i Markov ranac, a Maja njen i moj ranac.Doteturale su se nekako do nas i dale nam naše rančeve.
  Tražila sam neki znak ljutnje na njihovim licima, ali ništa nisam uspela da pronađem.Ni najmanji znak nepoverenja, zabrinutosti ili bilo čega sličnog nije im se pojavio na licu.Samo su nam jednostavno prišle, pozdravile se i dale nam rančeve i jakne, a zatim smo zajedno krenuli niz put.
  Šetali smo tako svi zajedno, a ja sam jedva čekala da se rastanemo i da Marko i ja ponovo ostanemo sami.Nisam mogla da dočekam da stignemo do stanice pa da Tijana i Maja nastave svojim putem, a mi ostanemo tu na stanici.
  ,,Kod koga danas idemo?", odjednom je pitala Maja prekidajući tišinu.Brzo sam okrenula glavu ka njoj zbunjeno je pogledavši što ona nije videla jer je bila previše zauzeta gledajući u svoje lepo namazane nokte.
  ,,Kod mene.", odgovorila joj je Tijana.
  Kako sam mogla da zaboravim? Pa danas je četvrtak, a četvrtkom se nalazimo jedna kod druge.
  Znači ništa od još vremena provedenog sa Markom, razočarano sam pomislila.
  Nije da ne volim da provodim vreme sa Tijanom i Majom, ali trenutno želim da budem samo sa Markom.Sada imam neku potrebu da budem blizu njega, da pričam s njim, da se smejem s njim.Želim da me drži za ruku i da se tako zajedno šetamo.Želim da me zagrli.
  Ubrzo smo stigli do stanici,
  ,,Vidimo se sutra.", rekla sam gledajući ga pravo u oči.
  ,,Vidimo se.", rekao je, a u njegovom glasu kao i u njegovim očima videlo se razočarenje isto kao što je i moje.Da li je to zbog mene? Nije valjda da je i njemu žao što se ne vraćamo zajedno?
  Odjednom sam osetila leptiriće u stomaku i loša osećanja su se pretvorila u sreću.Bila sam srećna što je on nezadovoljan ovom situacijom.To valjda znači da mu je barem malčice stalo do mene,zar ne?To znači da možda, sasvim možda, gaji romantična osećanja prema meni.
  Okrenula sam se i sa svojim drugaricama krenula napred.
  Osećala sam se kao da mogu da poletim, ali sam se pridržavala zemlje i nisam davala sebi da prepunim svoju glavu nadama i glupostima.Možda mi se samo pričinio taj ton u njegovom glasu.
 Uzdahnula sam dok su se mnoga osećanja i mišljenja u meni uzburkavala.
  Šta on misli o meni?