Budi moja ruža / #1

53 "Postala je posebna zato jer sam je zavoleo."

Solo gitara dominira tih par jedinstvenih sekundi u jednoj od mnogih pesama Meg Majers. Njen glas je grub a reči provokativne.
A njena pesma? Požuda.
Baš kao i njeno ime.

Ritam je dobar kada vrtiš palačinke i uživaš u samoći.
Svaki put kada ih pravim slušam baš tu pesmu. Melodija je hipnotišuća, tera me da se obučem u nekoj džinovskoj majci i mašem glavom u ritmu te solo gitare koja nikako da napusti moju glavu.

Viktor se izgubio negde u gradu. Subota je ujutro.
A Eleon se tušira.
Spuštam tanjir palačinka sa njegove strane, pa sa Viktorove, a zatim i moje.
On bi trebao uskoro da se vrati.

Sedim.

Uzimam teglu sa marmeladom u rukama.
Ali osećam kako me stomak steže.

Verovatno nije ništa strašno.

Samo sam gladna.

Telefon mi je zavibrirao.
Sigurno Viktor ulazi u zgradi.

Poznavajući njega verovatno ga je mrzelo da ponovo traži svoje ključeve.
Pritisnula sam dugme za ulazna vrata zgrade, a onda ugledala senku koja se nadvija iznad mene.

"Jutro"
Teško je uzdahnuo svojim prstima promrsivši moju kosu, a onda me stegao oko struka.
Svoje usne nežno je pritisnuo na moje, a onda uzeo u naručije.

Tek tada sam shvatila da mu je kosa i dalje mokra i da me namerno prska njome.

"Prestani!"
Nisam oklevala kada sam se prodrala na njega, a nije ni on kada je bez reči svoje usne ponovo spustio na moje.

Moje noge labavo su pale preko njegovih ruku, dok sam se kroz smeh pridržavala oko njegovog vrata.
Stomak mi se ponovo prevrće, vrti kao točak. Krenuo je da me vodi k sobi kada sam ga zaustavila.

"Šta?" Namrštio se.
"Viktor je u zgradi, samo što nije stigao"

"Nije"
"Malo pre sam mu otvorila vrata."

"Nisi. Malo pre mi je poslao poruku da je tek pošao iz prodavnice. Treba mu dvadesetak minuta dok ne stigne."

"Ali...kome sam onda otvorila?"
"Nemam pojma."

Začula sam glas u pozadini. Vrlo poznat glas. I kada sam ga začula skamenila sam se poput statue.
"Nama si."

"Mama?!"

Eleon me je ispustio iz ruku od šoka. Čak ni njemu nije dobro. Skupila sam noge na podu i jedva uspela da podignem svoju tešku glavu prema mami.

Mami...da.

Podelili su nas i onog trenutka kada su to učinili znala sam da sledi jedan i previše dug razgovor.

Mene je Irina odvukla u moju sobu, a Aleksandar je ostao sa Eleonom u dnevnom boravku.

"O čemu si mislila?!" Ljuta je. Nekako i mogu da je razumem. Stajem joj na putu da osnuje porodicu sa čovekom kojeg voli.

"Nikada to nisam očekivala od tebe, posebno nakon svega što smo obe prošle. Kako si mogla da uopšte pomisliš na ovako nešto?!" I evo ga. A najviše mrzim činjenicu što moram da sedim i da slušam činjenice, a ne reči koje iz nje izlaze samo iz ljutnje.

"Mama to nisam samo ja, nije samo moja krivica. Za tako nešto potrebne su dve osobe."
Prekorila me je pogledom kada sam joj tako mirno odgovorila. Kao da je pogadja što sam tako mirna. Ali opet izgledala je kao da zna da sam u pravu. Tehnički, jesam.

I ona to zna.

I to je boli.

"Osnivanje porodice ne bi išlo ako ste vi zajedno, Marina!"