Budi moja ruža / #1

50 "Čuvaj se"

Zvono na vratima odjeknuo je mojoj glavi dok sam po Bog zna koj put razmišljala da li sam ispravno postupila kada sam pristala da konačno saslušam Romana.
Zvoni, ali ja ne mogu da se pomerim. Umesto mene vratima prilazi Eleon i otvara ih. Čvrsto sam sklopila svoje oči, čvrsto sam skupila svoje ruke u pesnice skupljajući snage za ovaj susret.

"Marina?"
Osetila sam njegov hladan dodir na svojoj ruci. Drma me, želi da otvorim svoje oči.
I otvorila sam ih, ali otvorivši ih nisam mogla da verujem da stvarno stoji pred mnom.
Osećam prazne suze kako se nakupljaju u mojim očima dok u neverici dodirujem njegovo lice.

To...to je stvarno on. Ne mogu da verujem da je to stvarno on...To je Roman...

Svi mi znamo osećaj kada se dogodi nešto i suviše dobro da bi bilo istinito. Nešto za šta ste dugo vremena mislili da je nemoguće. Zatvorite oči, pa ih otvorite u nadi da ne sanjate, ali da je ovo ipak ostvarenje sna.

"Romane..." moja ruka nesvesno je odlutala preko mojih usana ne bi li me sprečila da zavrištim. A ni sama ne znam da li od sreće ili tuge.
Znate li
onaj osećaj
kada vas sve stigne?
Kada se u vama stvori vrtlog emocija od ničeg?
To sam ja trenutno osećala. Nezaustavljivi vrtlog emocija. Sreća, tuga, neverica...

"Ja sam." Konačno je progovorio. Konačno sam čula njegov glas...nakon tri duge godine...konačno...

Osećam njegove ruke kako me čvrsto stežu dok moje srce preti da eksplodira od neverice.
Odavno znam da je živ, ali ta činjenica kao da me je tek sad stigla. Kao da tek sad mogu da verujem da je to stvarno on.

"Ja sam sestrice."
Promrmljao je u moju kosu stežući me sve više i više do te mere da skoro nisam mogla više ni da dišem. Ponovio je to ja sam, kao da ni sam ne može da veruje da je živ.
Osećam kao da sam na ivici da se ugušim koliko potiskujem suze jer ne zaboravljam da me je jebeno napustio. Ili nije... ne znam ni sama!

"Kako si mogao?" Pitanje neverice je jedva uspelo da se probije kroz pukotine mog glasa, a pitanje je pratilo jedna hladna, prazna suza koja se skotrljala niz moj obraz.

Kanula jena pesnicikoju sam skupila od besa želeći da osetim barem mrvicu snage.

"Nisam želeo, nisam namerno, kunem ti se..."
Uzeo je moju ruku u svojoj i prislonio je na svojim grudima. Mogu osetiti snažno lupanje njegovig lavljeg srca. "Saslušaj me molim te..."
Nervozno je stezao svoju vilicu iščekivajući moj odgovor, a ja sam samo nemo klimnula glavom.

"Ispričaj mi. Sve."

I jeste.
Svaku sitnicu.
I najmanji detalj.
A ja sam ga iznova i iznova u neverici posmatrala kao da gore od ovoga ne može da bude i taman kada pomislim da je krenulo na bolje, stvari se pogoršaju.

"Prodao je sopstvenog sina...kako je jebeno mogao da proda sopstvenog sina?!" Planula sam.
"Marina smiri se."
"I prodao si se samo zbog mene?! Kretenu jedan!"
U neverici lupam u njegova prsa, dok on svojim rukama pokušava da me obuzda.

"Zašto se nikad nisi vratio?! Mogao si, ali nisi!"
"Zato jer je lažirao tvoju smrt! Otac je lažirao i tvoju i maminu smrt, samo da ne bih imao kome da se vratim!"
U neverici odmahujem glavom naslanjajući se na zid iza sebe.

"Marina smiri se."
"Kroz šta si sve prošao čoveče..."
Sopstvene reči presekle su me. Mogla sam to videti u njegovim povredjenim, zelenim očima.

Odmahnuo je glavom. Ne želi da prizna bol koja mu je naneta kao da se poricanjem brani.
Ne želi da prizna, a mogu videti ožiljak na njegovom licu koji se prostire preko njegovog oka i jedan na njegovoj ruci.

Pogledao je u Eleona koji je sedeo u stolici i samo mirno slušao razgovor.
Silovan je, mučen je i sve to zbog mene. Samo da bi mene zaštitio...