Budi moja ruža / #1

10 "To je neko koga znam."

"Polina danas putuje." Duboko je uzdahnula, a onda skočila na mom krevetu. Njena tamna, smedja kosa rasula se po mojoj sivoj posteljini zajedno sa njenim rukama. Spustila sam torbu na stolici kod belog, radnog stola, a onda uzela drugu iz ugla sobe i povukla je preko puta nje.

Laktovima sam se naslonila na kolena i uhvatila se za obraze.
"Šta radimo danas?"
"Nemam blage veze." Slegnula sam ramenima. "Šta si planirala?"
Okrenula se na stomak i nabila glavu u mom jastuku.

"Pa petak je, možemo u neki klub?"
"Naomi ti znaš da ja nisam..."
"Okej, znači dogovoreno?"
"Šta?"
"Idemo."
Da li me je ona uopšte čula šta sam rekla? Mrzim klubove.
Mrzim tu buku, smrad cigareta i alkohola, mrzim stenjanje koje čujem čim nogom kročim u toaletu. Mrzim one namerne dodire u prolazu.

Ne znam zašto ju je to toliko privlačilo.
"Naomi nema šanse da..."
"Da šta?" Samouvereno je podigla obrve, a ja sam dohvatila drugi jastuk i ovaj put sama gurnula lice u njega.
"A je l' moramo?"

Prevrnula je očima, a onda klimnula glavom.
"Da. Znaš da si u ovakvim raspravama gotova."
I bila je u pravu. Znam da se raspravljam, protivim, ali Naomi nije spadala u listi ljudi sa kojima volim da se raspravljam. Dodjavola...

—

Obukla sam se najgore što sam mogla, ali u isto vreme i dovoljno dobro da zadovoljim Naomina očekivanja. U svakom slučaju je bila nezadovoljna.
Crni duboki šorc koji sam obukla dosezao mi čak do polovine butina. Po Naominom mišljenju bio je i previše dug. Kosu sam ispravila po svojoj želji. Naomi je želela da je uvijem.

Poslušala sam je za jedan jedini detalj. Belu majcu na bretele koju sam uvukla u šorc. Bila je uska i kako ona kaže, savršeno se uklapala uz šorc koji je bio malo širi po krajevima.
Čak ni Polina ne voli klubove i Naomi je i nju ubedjivala nekad da izadju.

—

Stojale smo u jednom ćošku dok je muzika treštala u pozadini. Kaže da čeka nekog.
U stvari čeka više njih. Navodno želi da me upozna sa njenim društvom.
"Pa nisi valjda mislila da se družim samo sa Polinom?"

Više puta sam je vidjala sa jednom grupicom, ali nisam znala ko su te osobe. Pretpostavila sam da su iz naše škole. A par trenutaka kasnije sam shvatila da su moje pretpostavke bile tačne. Jedan od momaka je bio plav, dosta visok. On je u Eleonovom košarkaškom timu.

Nije ni čudo što mi je bio toliko poznat.
Zajedno sa njim su bili Ivan?
I Vera?
Ovo je njeno društvo?
Ali Naomi ne zna za mečeve u kojima Eleon učestvuje. Ne sme da zna.
Kako se ona i Ivan druže uopšte?
Eleon se danas pobio sa njim.
Pričali su o Naomi danas... sad sve ima smisla. Barem mislim da je tako.

"Vidi ti to...Eleonove male sestrice. Ivan." Pružao mi je ruku kao znak da želi da se upozna. Prihvatila sam.
"Marina." Nisam znala da bi se družio Naomi s obzirom na njegove i Eleonove tuče. Da li on pokušava nešto sa Naomi da bi postigao neku vrstu dominacije i provokacije?
Ne...

Prema njoj se očigledno ponaša samo prijateljski.
Neprimetno sam povukla Veru za ruku malo dalje od ostalih.

"Reci."
"Ne smeš da dozvoliš da Naomi sazna za mečeve."
"Ni ne želim da joj pokažem, za to ne znaju čak ni Ivan i Leonid. To je moja i Aleksejeva mala tajna."
"Kako to da Aleksej nije sa vama? Mislila sam da se ne odvajaš od njega, ipak ste najbolji prijatelji."
"Posvadjali su se s njim još pre nego što smo se sprijateljili sa Naomi. Ni sama se ne sećam oko čega. Ja nisam, zato se i dalje družimo." Pa...ima smisla. "Ideš sutra uveče?" Njeno pitanje mi je posebno privuklo pažnju.
"Gde?"
"Na borbe, naravno."
Naslonila se na stubu iza sebe pogledavši u stranu.
Naomi nam je prilazila.
"Da."