Budi moja ruža / #1

6 "Nisi ništa videla"

Da li da ih pitam? Džabe pitam ako znam da će odgovor opet biti ne. Ali izjeda me to da ima još puno toga. Da kriju još.

Volela sam zvezde više od svega. Oduvek sam smatrala da je urnebesno to što verujem u vanzemaljce. U beskonačnost. Ali smatram da mi nismo jedini u univerzumu. Smešno je to kako sam verovala i u duhove, ali u jednu stvar nikada nisam mogla.

Ljubav.

Verovarala sam u simpatije, privlačnost, ali nikako ljubav. Moja mama i otac su bili dokaz da je tako nešto nemoguće. Čak i da se nešto oseti, to bi samo prouzrokovalo veći haos.

Moram da odem u subotu. Nešto mi govori da moram. Ali moram da nadjem Veru ponovo. Ako ona ne ide ne znam kako ću bez nje. Ne smem bez nje. Ne posle zadnjeg puta.

Zvezda padalica. Zaklopila sam oči i zamislila želju. Takav je običaj, iako nikada nisam mislila da bi se te želje ostvarile.

"Šta radiš tamo dole?"
Začula sam njegov glas sa samog vrha tribina. Šta on kog djavola radi ovde?

"Gledam u zvezde. Mislim da je očigledno." Sarkastično sam mu odgovorila. "A šta ti radiš ovde?"

Podigla sam se na laktove nakon što sam izvukla slušalice iz ušiju. Pravo je čudno kako sam ga uopšte čula.

Skakao je sa stepenice na stepenicu kao na trambolini. Gipko, lagano.

"Isto. Nisam znao da dolaziš ovde."

"Sad znaš." Legao je na toplom, ali udobnom betonu, par metara dalje od mene i glavu naslonio na svojoj torbi baš kao ja. Sad neću moći da razmišljam na miru. Ne dok je on tu. To jednostavno ne funkcioniše tako.

"Šta stvarno radiš ovde?"
Čula sam kako se tiho smeška.
Pa da.
Znala sam.
Gledanje u zvezde, to uopšte ne liči na njega. To bi bilo i previše čudno sa njegove strane.

"Majka te je tražila, a pošto sam samo ja bio kući poslala je mene da te tražim. Proveri telefon, imaš sigurno barem sto propuštenih poziva." Podigla sam ga i pritusnula dugme sa strane, a onda pogledala. Bio je u pravu.

"Pa gde je Naomi? I kako si znao da ću biti ovde?"

"Naomi je kod Poline." Podigao se na nogama, i stao mi iznad glave. "Pre neko veče kad sam se ušunjavao video sam da ti je plafon pun sličica. Ovo je najbolje mesto za gledanje zvezda. Nekako mi je zaličilo na tebe."

"Izvini se mojoj majci u moje ime, ali ja ću da ostanem još malo."
"Ne budi dete, čekam te kod auta."
Shvatio je zašto sam želela da ostanem. Nisam želela da se vraćam s njim.

Otišao je bez reči, a ni ja više nisam želela da pričam. Oboje smo znali da ću doći, samo mi treba minut, dva da se pokupim.

Navukla sam kapuljaču i prebacila rančić preko ramena, a onda polako krenula prema ulazu škole. Svratila sam usput i do ormarić i uzela punjač za telefon kojeg sam danas bila zaboravila. Hodajući praznim hodnicima obuhvatila me je neka smirenost, nešto što me je opustilo. Reka koja je svako jutro tekla ovim hodnicima sada kao da je bila isušena. Izgledalo je gotovo nestvarno.

Već na izlazu iz škole sam mogla da ga vidim kod auta, ali nije bio sam.
Sa njim je bio i Viktor i još jedan momak. Dali su mu nešto, ali ugledavši mene požurili su ga. Pobegao je.

"Nisam znala da je i on došao sa tobom. Ćao Viktore." Kratko sam ga pozdravila, a onda svoj pogled vratila na Eleona.
"Pa jeste. Idemo do grada."
"Ćao Marina." Uzvratio je pozdrav i otvorio mi zadnja vrata što me je malo začudilo.

"Hvala." Zauzela sam mesto tačno iza Eleona nakon što sam se zahvalila Viktoru.
Idu do grada... šta li to u stvari treba da znači?

Viktor je izgledao kao da ga nešto bocka, kao da mu nešto smeta. Blago se uvijao u njegovom sedištu i u jednom trenutku napravio čudnu facu, ali Eleon je shvativši da gledam u njega uspostavio kontakt očima sa mnom.