Budi moja ruža / #1

16 "Opet nosiš svoju narukvicu."

"Šta radiš ovde? Gde je Eleon?"
Začula sam Viktorov glas iza sebe, ali nisam se okretala.

"Sedim, ali mislim da si shvatio to." Gurnula sam noge dublje u pesak, a more sam odavno prestala da gledam. Počelo je da me podseća na Eleonove oči. Nije mi bilo jasno zašto je očekivao da bude sa mnom. Zvučao je kao da se podrazumeva da bi trebao da bude u mojoj blizini, ali poznavajući njega ne bi me čudilo da me prosto vreba od nekud.

Seo je do mene, a onda me čušnuo.
"Hajde, mrzim da gledam neraspoložene devojke. Što si nadrkana?"
Nasmejala me je njegova izjava. Viktor je poput onih momaka koji bi mogli spavati sa pola ženskog roda, ali nijednu ne bi voleli kao tu jednu posebnu. Barem sam ja smatala da je tako. Ženskaroš je, ali i previše dobar.

"Nisam. A ti? Šta ti radiš ovde?" Spretno sam okrenula njegovo pitanje protiv njega.
Zauzeo je isti položaj kao ja. Stopala je gurnuo u pesak, kolena je podigao, a ruke prebacio preko njih.

"Trebali smo da se nadjemo. On, Andrej i ja. Izgleda da tek treba da stigne." -pa da. Zato je i mislio da će ga zateći ovde.
"Andrej?"

"Da. Njega smo upoznali kada mu ušli u ovom poslu."
Zbunjeno sam ga pogledala.

"Zašto bi mi pričao bilo šta o vašem poslu?"
Duboko je uzdahnuo, a onda me ponudio cigaretom koju sam odbila. Smestio je jednu medju usnama a onda plamenom zakačio vrh i izdahnuo dim. Gledao je negde u daljini, njegov pogled plivao je po ivici horizonta gde se zaustavio a zatim spustio glavu.

"Izvini što sam onako reagovao kada si otkrila sve ovo. Opasno je, mislio sam da ćeš mešanjem sebe umešati i Naomi."
"Naomi? Zašto bih?"
"Zato jer ste bliske."
"Nisam znala da ti je toliko stalo do Naomi." Nasmejao se kada sam to rekla, a onda se zavalio u pesku. "Sigurno ti je teško da je gledaš sa Aleksejem."
Namršteno me je pogledao. Posmatrala sam ga. Njegovu reakciju. I izgleda da sam bila u pravu.

"Ćuti molim te."
Podigao se sa peska i na trenutak se zamislio pogledavši u daljinu, prema horizontu.
Ponovo.
Odmahnuo je glavom kroz osmeh, a onda se podigao na nogama. "Kakve su šanse da se u skorije vreme ponovo zainteresuje za mene..."

"Ponovo?"
"Da, poznajem je za toliko da mogu da je pročitam. Bila je luda za mnom. A priznajem i ja sam za njom. I dalje sam, ali kad bi Eleon saznao sravnio bi me sa zemljom."
Bacio je pikavac u pesak i pokrio ga njime.

Možda on misli da je komplikovano medju njima ali kod njih je u stvari sve crno na belo. Sve je jasno, samo Naomi izgleda ne želi da prizna sebi ono što oseća.

"Držim ti palčeve." -bilo je jedino što sma u ovom trenutku mogla da izjavim.
"I ja tebi?"
"Kako misliš 'i ja tebi?'"
"Evo ga Andrej. Idem."
Okrenula sam se prema momku koji nam je prilazio s ledja, a onda samo klimnula glavom.

Andrej...

"Zašto bi ti slušao bilo čija naredjenja?"
"Zato jer mu dugujem."

"Vidim da opet nosiš svoju narukvicu."
Začula sam glas iza sebe, ali odmah sam shvatila ko je. Produžila sam. Nemam snage da se raspravljam s njim trenutno, ali on izgleda jeste s obzirom da me je već u sledećem trenutku uhvatio za ruku.

"Šta želiš?"
"Ništa, čuo sam da te je Ivan pozvao da izadjete pa sam se pitao da li je istina." Bila je. Prišao mi je danas na velikom odmoru dok sam sedela na tribinama i jednostavno me upitao.
"Zašto?"
"Zaboravi."

Pustio me je, ali sam i dalje mogla osetiti njegovo prisustvo. Hodao je iza mene.
"Dobro, istina je. Je l' ćeš sad da prestaneš da me pratiš?"
"Ne pratim te. I ja imam trening."
"Sada?"
"Da. Košarku. Trener je rekao da će da trenira i nas i vas zato jer je vaš trener navodno bolestan."
Slegnula sam ramenima u neznanju. Niko mi ništa nije rekao.

Dohvatila sam slušalice iz moje torbe i stavila ih u uši samo da bih mogla bolje da ga ignorišem.
Učinio je isto. Ali me nije ostavio na miru. S vremena na vreme bih osetila njegov pogled na sebi, a onda nisam mogla više da izdržim.

Izludjivao me je.

"Eleone jebote, što me gledaš tako?"
"Čudno je kad si tiha. Obično usta ne zaklapaš."
Kako me jebeno zbunjuje.

"Ja sam uvek tiha Eleone, stvar je u tome što me samo ne interesuješ više."
Prevrnuo je očima začuvši moje reči. Na trenutak sam pomislila kako sam zeznula samu sebe tim rečima i da će me ćuškati kako se u stvari interesujem za njega, ali to se nije desilo.

"Inače, Viktor mi je rekao nešto oko drženja palčeva ili tako nešto, o čemu se radi?"

"Ma pusti ga. Sere." Rekao je gledajući u telefon ne bi li promenio pesmu, a onda smo stigli ispred sale.
Stegla sam torbu u svojim rukama, a onda krenula prema ulazu.

"Hej Marina!"
Dozvao me je, a ja sam se okrenula prema njemu.
Kao da nisam mogla da nastavim. Izjedalo me je to što je želeo da kaže nešto, ali stvar je u tome što se kod njega nikad nije znalo šta.

"Izvini." Ponosno je izjavio, a onda jedva nastavio. Kao da je skupljao snagu da nastavi. Nismo razgovarali nedelju dana, valjda je to dovoljno. Realno se ne sećam da smo se pre toga ikad posvadjali prosto iz razloga što nismo dovoljno razgovarali.

Nikada mu neću zaboraviti to kako se poneo. Samo iz osvete. Ali to da ga mrzim rekla sam iz besa, ja premu njemu ne osećam apsolutno ništa.

"...znam da to nije dovoljno, ali...izvini." Samo to sam želela da čujem. Da mu je žao. A zvučao je iskreno. Baš kako sam i želela

"Nisam od tebe očekivala te reči." Iskreno sam odgovorila na njegovo izvinjenje. I dalje je gledao u stranu, ne od srama već zato jer i sama znam da nije bilo jednostavno izviniti se.

Možda je shvatio svoju agresivnu reakciju , ali znam da ne negira svoje mišljenje, to da trebam da se klonim njegovog života.

"Marina imam dušu jebote, ali i dalje se držim svojih reči. Kloni me se." Potvrdio je moje misli.

"Jedino ne razumem zašto ti je to toliki problem. To što sam se malo umešala. Kada sam razgovarala sa Viktorom nije bio više besan što sam saznala."
"E to je već moja stvar."
Odjednom je promenio svoj izraz lica. Odjednom je promenio svoje raspoloženje. Šta je s njim dodjavola?

"Ja iskreno mislim da nisi uvek bio onakav."
"Kakav to, Marina?" Zašto uporno preprliće jezikom dok izgovara moje ime? Je l' on to ponovo pokušava da me iznervira? Pokušava da se izvuče humorom?

"Takav kakav jesi. Takav...gad?" Zadnju reč sam stavila pod upitnikom. Nisam znala kako da ga nazovem. Nisam znala kako drugačije da se izrazim.
Nemo me je posmatrao. Nije znao šta da kaže. Samo me je posmatrao dubinom njegovih sivih očiju.

Mirno.

Tiho.

Tajnovito.

Da li sam u pravu? Ponovo ništa nisam mogla pročitati u njemu. Ponovo nisam mogla izvući ni jednu emociju iz njega. Kada je rekao da se drži svojih reči, da li to znači da se drži i onog sjaja mržnje kog sam videla u njegovim očima one večeri?

"Idi Marina."
"U pravu sam, zar ne?"
Okrenuo mi je ledja čekajući da nestanem. Da odem. Zar ga je toliko potreslo što sam shvatila da uopšte nije toliko loš kakvim se meni predstavlja?

Shvatila sam.

On nije uvek bio takav. Na slici sa njegovom majkom je izgledao srećno, a kada je ona umrla sigurno se osećao toliko prazno i nepotpuno bez nje da je i sam postao takav. Prazan.

"Izgleda da ni tebe nije toliko teško pročitati, Eleone." Izimitirala sam njegovo preplitanje jezikom, a onda produžila. Verujem da mu je trenutno potrebna samoća da bi se pokupio sa sobom.

"Dug, kakav dug?"
"Viktorov dug."