Budi moja ruža / #1

31 "Kako to nikad nisam primetila?"

Šetam parkom. Osećam toplinu letnjeg sunca kako me ispunjava, i čini moju kožu da potamni.

Prolazim istim stazama gde me je jurio zelenooki.

Nakon sledećeg skretanja ugledala sam Naomi i Polinu kako sede i razgovaraju. Obe su namrštene.
A ugledavši me Naomi je ustala.

Polina je skrenula pogled u stranu. Kao da nema snage da me posmatra.

Šta se dešava?

"Ne mogu da verujem da si joj to učinila." O čemu ona priča? Šta sam učinila?
"Naomi-"
"Pusti nas na miru." Prekinula me je. Razočarno me posmatra svojim krupnim, smedjim očima. I Polinu...?
Ona je ta koja ne može da me pogleda, ne Naomi. To je lako pretpostaviti s obzirom na to da je Polina jedina koja ni reč nije progovorila.

"Naomi, o čemu se radi?" I dalje sam bila zbunjena njenim rečima. Osećam kako me nešto steže. Kao da sam predosetila da sam nešto loše učinila.
Ali još nisam shvatila šta.

"O tebi se radi. Leonid je saznao da mi se svidja Eleom i sad me ucenjuje. Nije se trudio da sakrije odakle mu to." Konačno se oglasila.

"Polina-" kako sam mogla da se samo onako izletim pred Leonidom? "Žao mi je. Reci mi šta da učinim kako bih to popravila. Stvarno nisam želela, izletelo mi je, kunem se." Toliko sam bila zanesena razgovorom sa Leonidom da nisam ni shvatila šta sam sve krenula da pričam. Stvarno se jesam izletela.

Iako sam još tad pregrizla jezik, tek sad osećam bol u istom. Dodjavola!

"Jebeno me je briga za ostale! Ne zanima me ko će šta reći! Da li moram da te podsetim da odlazim?" Odlazi u Nemačku. Totalno sam zaboravila. Ovo su nam zadnji dani zajedno, a izgleda da ćemo se rastati u mržnji.

"Nisi nikad trebala da bilo šta kažeš. Prokockala si naše poverenje. To je jedino bitno." Naomi se ponovo umešala u razgovor koji je sama započela.
Namršteno je odmahnula glavom.

"Nije mi bitno i da kažeš svima. Stvarno si me razočarala. Mislila sam da si osoba od poverenja. Bog zna šta si mu još sve ispričala."
"Polina ja-"
"Idemo." Ponovo su me prekinule, a onda mi okrenule ledja i otišle.

Kako sam sebi mogla da dozvolim ovo?

Kako je to jebeno moglo da mi izleti pred Leonidom?! Čoveče nikad to nisam želela! Nisam očekivala da će biti toliki gad, da će je uceniti.

Čak i da su mi dopustile da dovršim rečenicu, nje ne bi bilo.

Nemam šta da kažem, nemam kako da se pravdam. Njeno razočarenje je opravdano. A ja nemam šta da dodam jer za moj postupak nema opravdanja. Osećam kako me guta neka tama. Stidim se same sebe zato jer sam sebi dopustila tako nešto.

—

Prolazim kroz masu ljudi
hodajući prema ringu.
Svetla blješte, zaslepljuju me. Tražim Veru.
Mogla bih da se zakunem kako sam je videla da luta negde u masi. Zvala sam je, ali nije se odazivala. Nije se okretala.

"Vera! Stani!"
Uhvatila sam je za rame, a onda okrenula prema sebi. Popreko me je posmatrala.
Pogledala sam prema ringu i ugledala Eleona kako ulazi u njemu. Izgleda da se i on večeras takmiči.

"Šta je s Ivanom? Ne mogu da ga dobijem."
"Kako te nije sramota da se uopšte raspituješ za njega? Stvarno si nisko pala." Presekla me je svojim pogledom.

Ne, ne, ne i ona!

U neverici me je posmatrala očekivajući da odgovorim, ali nisam znala kako. Nisam znala ni zašto mi se tako obraća.
Šta se dodjavola dogadja sa svima?!

"Vera ja stvarno ne znam-" prekinula me je. Svi me prekidaju!
"Ne pravi se Marina. Ivan vas je video u svlačionici. Nije mogao da vidi ko je bio taj momak u mraku, ali shvatio je da si ti bila devojka koju je ljubio." Molim? "Nemaš šta da kažeš, zar ne?"
Činično se nasmejala, ovaj put me prekinuvši u tišini.

I u pravu je. Stvarno nemam.

"Tako sam i mislila."
"Stvarno mi je žao... Već duže vreme pokušavam da prekinem sa Ivanom, ali uvek me nešto prekine i-"
"Poštedi me izgovora Marina. Muka mi je više od tebe."
Obrušila mi se i tako me ostavila da je posmatram iskolačenih očiju.

"A znaš li šta je najjače od svega?" Ugledala sam suze kako se nakupljaju u njenim očima. Mogu ćuti kako joj se težina njenih osećanja nakuplja u grlu i ne može da svari situaciju u kojoj se našla.

"Ja sam luda za njim. Oduvek sam bila. A on je izabrao tebe i ti to nisi umela da ceniš. Kad se samo setim koliko sam ti zavidela zato jer si mogla da osetiš njegove poljupce i zagrljaje. Kad se samo setim koliko sam bila ljubomorna..." činično se smeškala brušući suze. "Ali on mene nikad nije primetio. Nikad nije umeo da me gleda drugim očima niti će verovatno ikad. Tužno je to kako dok on mene ne gleda kao nešto više ja bih život dala za njega. A ti si protraćila šansu koju ti je dao. Šansu koju bih ja prihvatila u milisekundi."

Prezrivo me je posmatrala. Plakala je... Ona...ona je zaljubljena u Ivana? Kako to nikad nisam primetila?