Budi moja ruža / #1

38 "Biće sve u redu."

Roman pov.

Nema ga. Oca i dalje nema.
"Misliš li da će se uopšte vratiti?" Posmatrala me je preko savijenih kolena krijući kod mene svoj uplakan pogled.

Ne krivim je. Ne može ovo da trpi. Ima samo šesnaest godina.

Svesna je situacije u kojoj se nalazimo. Oseća se bespomoćno dok sluša lomnjavu sa donjeg sprata. Ovaj put je preterao, mama je na izvici nervnog sloma.

Plače, a rodjendan joj je sutra. Sreća pa ga je slavila ranije inače bi joj sutrašnji dan bio propast.

I dalje nisam stigao da joj ostavim poklon.

Niti ću stići.

Ako ostanem prodaće i nju kao što će i mene prodati. Ne želim takav život za nju. Jeza me prodje kad samo pomislim kroz šta bi sve prošla da nisam pristao na ovo.

Ovako je najbolje. Najbolje će prihvatiti ovo ako za nju budem mrtav.

"Idi pokupi ga molim te. Leon je sad zvao iz bara, otac ti se ponovo napio k'o stoka." Rekla je, a onda zalupila vratima za sobom. Marina ju je nemo posmatrala dok su suze tekle iz njenih iskolačenih očiju.

Rekla je bez dlake na jeziku, skoro da nije marila za to kako bi se Marina osećala, ali njova veza je za nas odavno bila mrtva. Ostali su zajedno samo da bi Marina i ja odrastali sa oba roditelja, a ne shvataju da bi nam bilo lakše kada bi se razveli. Sve bi bilo gotovo.

Zagrlio sam je jedan zadnji put pre nego što sam pokupio ključeve mog auta sa vitrine i produžio prema autu. Obrisao sam joj suzu koja je krenula da teče niz njen obraz, a ona mi se slabašno osmehnula.

"Biće sve u redu."
Za tačno sat vremena biću mrtav za nju. I to sve zbog oca i njegovih dugova.

"Izadji."
Iskucao sam mu poruku, a onda upalio auto.
I izašao je iz bara onako kako sam mu rekao.
Čekao me je u potpunosti trezan.

"Hajde da obavimo ovo."
"Nisi im ništa spominjao."
"Nisam, kunem se. Samo ostavi Marinu van ovog."

Gadi mi se.

Svoju rodjenu decu bi prodao.

Gurnuli smo kola pored puta i zapalili ih.
Ostavio sam samo svoju narukvicu pored puta. Nosila je moje ime. Valjda će shvatiti ko je žrtva.

Pogurao me je nazad u baru a onda predao nekim ljudima.
Nije uopšte oklevao da me se otarasi.

•••

Marina pov.
Osećam snažne ruke kako me grle.
Njegovo telo podrhtava, a samo što sam otvorila oči.

Odvojivši se od mene pogledala sam ga. On nije više bio onaj sedamnaestogodišnjak kao kada je nestao iz mog života poput prašine.
Ali njegove oči nisu se promenile.

Nemo sam ga posmatrala par trenutaka, razgorčenih očiju jer i dalje ne mogu da verujem da je tu. Da je živ.

Kako je dodjavola živ?!

Padam.
Osećam ispod sebe ponovo toplinu posteljine.
Ponovo čujem dozivanje svog imena.

"Marina?"

"Marina!"

Eleon pov.

"U redu je. Samo se onesvestila. Trebali ste da zovete nekog čim se probudila. Da se nije desilo nešto što ju je uznemirilo?"
Roman i ja smo se pogledali, a onda uradili ono što uvek radimo. Lagali smo.
"Ne."

Doktorka je svoj pogled ponovo usmerila k meni očekivajući da odgovorim isto kao on samo da bi nestale sve sumnje.

"Ne. Možda je samo šok. Nije kao da se budi u bolnici svaki dan."
Klimnula je glavom, a onda izašla iz sobe.

"Mislim da bi bilo najbolje da odeš. Porazgovaraću sa njom kad se probudi i rećiću ti kad možeš da je vidiš."

Klimnuo je glavom, a onda nemo izašao.
I sam zna da bi bio samo još veći šok za nju kada bi morala da razgovara s njim.
Seo sam pored njenog kreveta, a onda je blago prodrmao.

I dalje se nije budila.

Ma super, Marina.

Gledao sam kroz prozor. Nebo je tmurno. Seva.
Grmi.
A kiša se sliva k'o iz kanala.

Prošlo je samo sat vremena, a onda sam osetio drmanje.

Slabašno je otvorila svoje oči, a onda je glavu nežno okrenula prema meni.
Nemo sam je pogledao kada sam shvatio da je budna.
Posmatrala me je par trenutaka, a onda je pokušala da se podigne u sedećem položaju.
Nije joj uspevalo.

"Čekaj."
Uhvatio sam je za rame i podigao blago u vazduhu, a onda namestio jastuk, tako da kol'ko tol'ko sedi.
„Hvala."
Bio je to prvi put da sam čuo njen glas u tako puno vremena.

I dalje je razgledala sobu oko sebe.
Izgledala je kao da obradjuje neke informacije u svojoj glavi.

"Koliko dugo sam spavala?" -bilo je prvo što me je upitala nakon što je završila sa razgledavanjem belih zidova oko sebe. Mirno sam je posmatrao, a onda progovorio.

"Skoro dva meseca."