Budi moja ruža / #1

56 "Obožavam tišinu. Tada sam najkreativniji"

"Rekao sam ti da ne dolaziš. Da li si ti normalna?!" Drao se na moje uho pokušavajući da nadjača preglasnu muziku. Roman je besan na moj nepromišljen postupak. Dolaženje u njegovom klubu večeras nije pametno. Ni najmanje.

Posebno s obzirom da imam ubicu koji mi diše za vratom.

"Morala sam da dodjem. Sigurnija sam ako ste i Eleon i ti uz mene. Ako se pojavi samo ga uhvati."
Besno je uzdahnuo, a onda me uhvatio za lakat.

"To nije nimalo lako kao što ti misliš!" i dalje je besan.

Eleon se okretao oko sebe, a onda se uhvatio za glavu kada je video nešto.
"Šta je bilo?" -upitala sam ga istrgnući ruku iz romanove.

"Naomi. Vidi je."
Okrenula sam se u pravcu mase na koju mi je pokazivao i nije uopšte bilo teško uočiti je.
Igrala je u grupi momaka, a njeni kukovi njihali su se u ritmu zarazne melodije. Pijana je.
A nije bilo teško uočiti ni Viktora. Sedeo je par metara od njih i besneo. Ipak, nije ništa činio.

Šta ti je inat, čoveče...

"Vratiću se."
Refleksno me je poljubio u obraz a onda otrčao u masi prema njoj.

"Marina ne olakšavaš mi. Idi kući."
"Pokušavam da ti pomognem, čoveče. Samo reci kako!" Raširila sam ruke i uzdahnula.

"Moj posao je da se brinem o svojoj maloj sestrici, a tvoj je da budeš poslušna."

"Ali mrzim da budem poslušna!"
Presekao me je pogledom, a onda prstom pokazao na izlaz. Znala sam da to znači da je čvrsto odlučio, i nije bilo moguće odbiti ga.
"Zovi me kad stigneš kući." Nema šanse da ga odvratim od njegovih namera. Nema šanse da mu se usprotivim, čvrsto se držao svojih reči. Uvek je.

Okrenula sam se prema Eleonu, koji je Naomi prebacio preko ramena pokušavajući da je odvuče iz kluba. Trebaće mu sigurno nešto vremena da se vrati.

Poraženo sam otvorila svoju torbicu tražeći ključeve, a onda kada sam ih našla krenula sam prema izlazu. Otrčao je na gornjem spratu gde je održavao sastanak u jednom od separea.
Izlazeći napolje postepeno sam osećala kako se vazuh hladi na mojoj koži.
Mnogo je hladno.

Ogrnula sam Eleonovu jaknu, a onda potrčala prema svojim kolima.
Pre nego što sam uopšte otvorila vrata, ugledala sam ceduljicu zakačenu na njima.

Kazna?

'Trebala si da poslušaš svog brata.'

Romana? Trebala sam da ga poslušam...trebala sam da...

Ne...

Neko pritiska maramu uz moj nos.

Ne smem da dišem, ne smem da dozvolim da padnem.

Moj vid se magli.
Padam iako ne želim. Energija kao da je u samo par sekundi iscrpljena iz mene.
Nisam smela da dozvolim to, ali pala sam.

I sada me ima.

Odvodi me...

Trebala sam da ga poslušam.
Trebala sam, i znala sam to.
A sada je kasno

—

Eleon pov.

"Kako to misliš nije kući?!" Roman je urlao na mene iz sveg glasa. Čoveče, ovo je jako loše.

"Nije! Mislio sam da je ostala sa tobom sinoć!" Regulisao sam jačinu svog glasa da ostane na istoj crti sa njegovim.

"I jeste! Posle toga sam joj rekao da ide kući, izvadila je ključeve i pošla."
Histerično je hodao po sobi, a onda seo na dvosedu. Došao je po Viktora, rekao da ima neki poslić za njega, pitao me za nju, a nje nema...