Budi moja ruža / #1

11 "Ti nisi normalan."

Roman me, dok sam bila mladja, nije preterano učio o samoodbrani. Govorio je kako veruje da će uvek biti tu za mene i da će ubiti svakog ko me bude povredio samo rečima. Ali on nažalost nije mogao predvideti svoju smrt. Pokazao mi je kako vešto da izbegnem sukobe ili ako se nadjem u situaciji gde mi je samoodbrana potrebna, kako da se istrgnem. 'Svet je opasan' govorio je. I bio je u pravu.
Roman mi je bio sve.

"Ako ti je napadač zarobio ruke, ti ga napadaj nogama. Oči mu isteraj ako moraš." 'Učini sve što moraš ne bi li zaštitila sebe'. To je takodje bio jedan od mnogih korisnih saveta.

"U medjunožje...Pritisni mu oči preko kapaka...Laktom u stomak..." Pokazao mi je kako da se krećem, kako da skeniram osobu i na vreme se izvučem iz haosa koji bi nastao razotkrivanjem. Iako je on govorio kako su to sve samo osnove, ja sam mu uvek bila zahvalna.

Ali pitanje koje me je oduvek mučilo je, kako je on dodjavola znao za sve to?
I dalje se sećam trenutka kada je u mojim rukama spustio svoj crni, džepni nož. Na njemu bilo je ugravirano prvo slovo njegovog imena i prezimena. R I. Roman Ivanov.
Vreme odmiče tako neverovatno brzo.
Leti... Ponovo sam posmatrala zvezde, ali ovaj put sa prozora na mom plafonu koji se nalazio iznad donje ivice kreveta.

Telefon mi vibrira. Osećam ga ispod svoje butine.
Pogledavši u ekran ugledala sam Eleonovo ime na istom. Šta on želi?
"Halo?"
Zvučao je užurbano, a opet tiho.
"Reci."
"Slušaj me. Idi u mojoj sobi, udji u moj krevet i pokrij se preko glave. Ne mogu sad da objašnjavam zašto ali učini to. Dužan sam ti."

"Nisi. Ja sam tebi bila dužna." Prekinula sam poziv, a onda se uputila k njegovoj sobi. Čudno je to kako u stvari nikad nisam bila u njoj. Radni sto bio je pun papira, verovatno iz škole. Dva zida su bila bela, a dva crna.

Čak su i njegov krevet i posteljina bili crni. Orman je takodje bio crn. Police su bele kao i sto i stolica. Imao je svoje kupatilo, dok sam ja svoje delila sa Naomi. Sobe su nam bile tako povezane.

Uvukavši se ispod prekrivača, mogla sam osetiti prelep miris. Prosto rečeno, miris njega. Ali taj miris mi je bio i previše poznat.
Začula sam vrata kako se otvaraju.

Škripe. Čula sam Aleksandrove teške korake preko laminata kako se približavaju krevetu. To je to. Gotova sam.
"Eleone, sine..." počeo je i seo je na krevetu odmah pored mene. Sreća pa je soba dovoljno tamna da se ne vidi gradja. Ja sam i previše mala.
"Aleksandre, dodji dole!" Začula sam mamin glas sa donjeg sprata, a onda njegov težak uzdah.
"Razgovaraćemo sutra" Odmah nakon tih reči začula sam zatvaranje vrata, a onda sam skočila i zaključala ih pre nego što je još neko ušao.

Njegove police bile su pune knjiga. Od trilera, do kriminalistike...
A sam je bio kriminal.
Nisam znala da voli da čita...kao ja.

Na ivici ormana bile su zakačene njegove bokserske rukavice, a u jednom uglu sobe bio je bačen košarkaški dres odmah preko jedne...gitare?
Nisam znala ni da svira. Na stolu je bila uramljena slika njega i jedne prelepe žene. U rukama je držao violinu...

Žena je imala svilenu, crnu kosu i prelepe, plave oči koje su više vukle na sivo...
Jebote, ovo je njegova majka!

Bio je obučen u neko elegantno odelce, a njegovo lice krasio je osmeh.
Možda je školska priredba?
Čoveče, nikad ga nisam videla sa toliko širokim osmehom na licu. Njegove oči bile su tako plave...kao da su se njegove oči potamnile od besa kojeg oseća verovatno od smrti svoje majke. Zato je i postao tako nedodirljiv?

Na stolu nalazilo se blokče crnih, mat korica, blokče je bilo otvoreno na jednu ispisanu stranu zajedno sa datumom od prošlog leta.
'Viktor se zajebao. Ponovo. Ali ovog puta je uvalio i mene. I sad nema povratka dok ne uspemo. Duguje velike pare.' Ne smem ovo da čitam. Ovo je njegov dnevnik dodjavola! Kako to nisam odmah shvatila?!

Viktor, ja, tuče, pare...
To su najčešće reči koje sam slučajno uhvatila pogledom kada sam sklanjala blokče od sebe.

Začula sam lupkanje o prozor. To je sigurno on.
Bila sam u pravu.
Otvorila sam ga, a on se polako odgurnuo od grane i uhvatio za zid.

"Ti nisi normalan."
Zakačivši rukom ivičnjak stisnuo je zube, a onda jedva izgovorio jedno 'znam.'
Povukla sam ga za ruku i uvukla u sobu, a on je blago zajaukao.
"Hvala"
"To si bio ti, zar ne? Ti si bio u klubu?"

Njegov pogled zamrzao se na meni. To ga je odalo. Bila sam u pravu.
Prepoznala sam miris. To je jedna od jedinih stvari koje sam zapamtila. Cela njegova soba mirisala je tako...lepo.
"Meni stvarno nije jasno zašto mi pomažeš toliko."

Prošao je pored mene i bacio patike u orman.
"Ne smatraj se posebnom."
"Zašto me uporno spašavaš? Zašto se jebeno uvek nadješ u blizini kada nastane problem? Ako se plašiš problema, zašto se ne bi pravio da ništa ne vidiš?"

"Marina jebote imam oči! A imam i dušu verovala ti ili ne."
Prišao mi je brzinom svetlosti i naterao da poskočim u mesto.
Ovo je bio prvi put da sam progutala knedlu zbog njega. Nikad ga se nisam bojala. Nisam ni sad. Samo me je iznenadio, uhvatio nespremnu.

"Meni nije stalo do tebe, ali imam dušu." Tiho je izgovorio tako da ga samo ja čujem. Šaputao je. Osetila sam njegov vreo dah. I previše mi je blizu. Ali imam osećaj da ne smem da se maknem ni za milimetar.
"Naomi je rekla da si spavao kada je Viktor otišao. Rekla je da je još neko bio s njim."

"Naomi je pila. Natrpao sam krevet jastucima da me ne bi otac uhvatio. Ja sam bio sa Viktorom." Sklonio je svoju torbu za trening sa kreveta, a onda izvadio neki šorc i majcu iz ormana.

"Je l' to sve? Ili imaš još pitanja?"
Ponovo je nastao minut tišine. Zaobišao me je, ne obraćajući pažnju na moju prisutnost. Ja za njega nisam postojala. Skinuo je svoju majcu kratkih rukava i bacio je u neki ćošak. Čudi me to kako nema nikakvih modrica. Njegova kremasta koža sijala je na mesečini, a njegovi mišići bacali su senke jedni na druge.

"Šta si radio u klubu?"
Pogledao je u stranu u tišini. Uzdahnuo je. Duboko. Punim plućima. Mogla sam to videti po podizanju njegovih ramena
"E to je moja stvar."
"Pa malo je i moja."
Prišla sam vratima u nameri da ih otključam i odem, ali pre nego što sam uopšte dotakla ključ, svoju ruku prislonio je na vrata. To je bio znak da ne idem još.  Ne pušta me. Videla sam njegovu senku ispred sebe. Bio je nagnut preko mene.

"Prestani jebeno da se mešaš."
Prorežao je kroz zube kroz šapat pravo u moje uho. Naježila sam se od njegovog glasa i blizine. Prokletstvo...