Budi moja ruža / #1

5 "Nešto sasvim drugačije."

Prozor u mojoj sobi nalazio se tačno iznad moje glave. Plafon je bio nalepljen slikama zvezda, galaksija, crnih rupa, planeta, imala sam pogled i na te zvezde, a i na one prave koje su se jasno mogle videti kroz prozor. Uvek bih gledala kroz njega kad bih morala da razmišljam, nema veze i da nebo nije bilo vedro.

Ali ovaj put me je razmišljanje zadesilo dok sam bila u školi.

Polina i Naomi su kao i obično pričale sto na sat, dok sam ja u tišini hodala sa njima ne obraćajući pažnju na temu njihovog razgovora.

Glava će mi eksplodirati.
I dalje nisam skidala kapuljaču.

Plašila sam se da bi neko mogao videti ranu na mom čelu. Lakat i butinu sam prekrila koliko sam mogla.

Nosila sam neke stare naočare samo da ne bih maltretirala sebe sočivima.

"Šta ti misliš?" Polina se oglasila.
Podigla sam pogled prema njima, a onda odmahnula glavom.
"O čemu to?"

"Eleon se noćas kasno vratio. Čula sam glasove sa donjeg sprata ali nisam mogla da shvatim o kome se radi. A ti?" Naomi me je svojim krupnim očima radoznalo pogledala kao da ju je izjedalo ko se nalazio na donjem spratu.

"Ne znam ništa." Odmahnula sam glavom, a onda produžila ispred njih. "Stići ću vas."
Zbunjeno su me pogledale kada sam produžila prema tribinama.

Nije prošao ni sekund, a one su nastavile da pričaju. Veliki odmor je. Imam vremena da se izduvam šta god me mučilo. Razmišljala sam puno iako nisam imala o čemu.

"Večeras?"
"Da. Ide i Viktor." Načula sam razgovor dvojce momaka iz, koliko vidim, treće godine. Iz daljine se činilo kao da vode zanimljiv razgovor, ali na kraju se ispostavilo da su u pitanju obične gluposti. Nisu me zanimali. Ni najmanje.

"Šta radiš ovde? Zar nisi trebala da odeš u biblioteci sa Naomi i Polinom?" Pojavio se niotkud.
"Zar je zabranjeno promeniti planove?"
"Naravno da ne. Samo pitam."
Eleon je seo na samo metar do mene, spustivši torbu izmedju nas. To je bio znak distanciranja.

"Šta hoćeš?" Po čim mi je prišao tako, znala sam da nešto želi da kaže. U suprotnom znam da mi se nebi obraćao.
"Želim da ne dolaziš više."
"Šta je tebe briga i da dodjem?"

"Nije me briga. Ali ako ti se nešto dogodi, baš me zanima šta ćeš reći svojoj majci." Njegove reči su me naterale da zakolutam očima. Iritira me.

"To je moj problem. Inače, što mi više braniš, to ja više u inat želim da dodjem. To takodje znači da verovatno kriješ nešto. Inače me ne bi zanimalo šta, ali tako samo budiš znatiželju u meni. Odustani."

"Hoćeš da kažeš da se ipak zanimaš za mene?" Šarmantno me je pogledao i približio mi se bliže. Kakve igrice igra on?
"Nisam to rekla. Rekla sam da me zanima šta kriješ." Oblizao je svoje usne ležerno se osmehnuvši.

"Ali ipak to krijem ja." Naglasio je sebe i ućutkao me u roku od sekunde. "Ne bi te zanimalo da je to krio Viktor."

Opet to njegovo preplitanje jezikom. Kako me samo nervira. Ali opet je u pravu. Eleon me zanima samo zato jer je tako tajnovit. Da sam želela da saznam nešto o Viktoru verovatno bih pitala Naomi koja uvek sve zna ili bilo koju osobu sa hodnika škole. Viktor je otvorena knjiga, a Eleon...nešto sasvim drugačije.

"Prestani s tim." Sklonio je torbu koja nas je odvajala, a onda mi se primakao bliže.
"S čim to, Marina?" Svojim prstima je zakačio okvire mojih naočara i nežno ih skinuo. Namerno je koristio taj ton samo da bi me nervirao. Ali kada bolje razmislim, on je uvek tako pričao, blago ali bez milosti.

Blago sam se se sklonila od njega, a on se primakao još bliže.
"Eleone, neprijatno mi je."

Njegove oči skupile su se zajedno sa ležernim osmehom na njegovom licu, a onda je bacio moje naočare negde u stranu. "Hej!" Uprkos mom odupiranju, on je hvatao moj pogled. Izbegavala sam ga, a opet bih uvek bila uhvaćena.

"Neprijatno ti je zbog mene, Marina?" Svojom rukom stegao je moju nogu tačno iznad kolena.
"Jeste, skloni se sad molim te." Nemoćno sam priznala u nadi da će se konačno odmahnuti.
Izvadio je crnu, duguljastu kutijicu iz svoje torbe, a onda mi prstom zakačio nos.

"Što si se tako napalila? Samo sam hteo da ti dam ovo."
Uvalio mi je kutijicu u rukama, a onda ustao i prebacio torbu preko ramena.

"Mrzim te."
"I ja tebe." Namignuo mi je, a onda se uputio prema ulazu škole ostavivši me da gledam za njim. Kao da tu kutiju nisam mogla da otvorim pred njim već sam morala da ga sačekam da nestane.
Nekako sam se osećala sigurnije kada je nestao iz kog vidokruga.

Sada sam mogla da se fokusiram na ono što je u kutijici, ali ubrzo sam shvatila da ovo nije obična kutijica.

Ovo je futrola za naočare, a u njemu nalazio se moj novi par. Okrenula sam se prema ulazu škole ne bi li ga videla, ali stvarno ga više nije bilo. Navukavši ih preko nosa shvatila sam da je ostavio ceduljicu za sobom.
'Za ćoravu. Inače, nisi ih ti razbila. Ušunjavao sam se veče pre toga i ruka mi je skliznula preko njih. Ti si bacila samo neke ključeve.'
Moron.