Budi moja ruža / #1

24 "Zajedno ste?"

Osećam kako prstom prelazi preko mog obraza, a onda nežno kači moju usnu. Zašto to radi? Zašto me tako nežno dodiruje?

Probijam se kroz masu tražeći Ivana, rekao je da će biti sa Verom i Aleksejem.
Probijam se, a kroz moju glavu prolazi hiljadu misli. Ipak ostajem fokusirana na samo jednu, jednu koje me proganjan od one večeri kada smo Naomi i ja prespavale kod Poline.

"Da joj kažemo?"
"Pa reci ako želiš, na tebi je." -Naomi nije želela da se meša, ali želela je da vidi i čuje moju reakciju.
"Da, ali-"
"Pa recite mi!" Pogledale su se sa osmehom, a onda prasnule u smeh.
"I dalje ne mogu da verujem da ti se svidja. Kreten je."
"Znam..." izgovorila je kroz uzdah dok sam ih ja i dalje posmatrala upitnim pogledom.
"Vas dve..."
"Dobro, evo." -Polina je digla ruke.

"Svidja joj se Eleon." Preduhitrila ju je, na šta se Polina bacila na nju sa jastukom.
"Kozo."
Podigla sam obrve od iznenadjenja, na šta je Polina prasnula u smeh. "Pogledaj joj facu!"Bacila se na krevet kotljajući se od smeha prema ivici, a onda pala sa istog.
Ni sama ne znam zašto mi to ne izlazi iz glave. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.

Postala sam opsednuta činjenicom da joj se svidja.

Eleon se svidja Polini.

Vidim Ivana u daljini, razgovara sa Aleksejem na nekom mirnijem mestu dalje od muzike i buke. Svi sede za jednim stolom u jednom zabačenom uglu dvorišta gde nije bilo nikog. Vera ih je samo posmatrala a onda se njen pogled sreo sa mojim dok sam im prilazila.

"Evo je!" Obojca su se okrenuli prema meni zajedno sa Verom, a onda je Ivan ustao i došetao do mene.

Pogledao me je sa osmehom, a onda je neprimetno svojom toplom rukom uhvatio moju i svoje usne nežno prislonio na moj obraz. Prebacio je ruku preko mog ramena, a onda smo prišli Alekseju i Veri koji su nas u čudu posmatrali.

"Mislim da nema potrebe da predstavljam Marinu s obzirom da je oboje poznajete, ali kada bih je sad predstavio nazvao bi je svojom devojkom."
Čekaj, šta? Njegova devojka?
U šoku sam sela zajedno sa njima, a onda je moj pogled ponovo odlutao negde.

Ponovo tonem u dubini svojih misli.

Ali ovaj put nisam isplivala na površinu.

Svet je ostao prigušen. Ništa nije bilo važno, sem činjenice da me je nazvao svojom devojkom a da me prethodno nije ni pitao. Moj pogled uhvatio je Eleonov u masi.

A njegov pogled bio je hladokrvan, ledio me je.

"Ne mogu da verujem da si joj to učinila."
"Naomi, ja-"
"Pusti nas na miru."

Ulazim u sobi, ovo je bilo i previše dugo veče. Naomi je otišla sa Aleksejem, sama sam se vratila. Bacila sam torbicu u uglu sobe, a onda krenula prema ormanu da bih se spremila za tuširanje, ali bacivši pidžame i peškir na krevetu okrenula sam se prema vratima gde sam ga ugledala naslonjenog na istim.

"Šta radiš ovde manijače jedan?!" Srce mi je poskočilo od straha. Uplašio me je.
Kut svojih usana izvio u jedan ležeran osmeh, a onda mi prišao bliže. "Šta hoćeš?" Zbunjeno sam ga upitala pokušavajući da održim distancu medju nama, a on je prilazio sve bliže uprkos tome.

"Zajedno ste?" Šta?
"Odlazi molim te." Pokazala sam rukom prema vratima kada sam shvatila da je došao samo da bi me to pitao. Pitam se, da li je pio nešto na žurci?
"Pitao sam te prosto pitanje, samo mi odgovori."

Ponovo svojim pogledom seče moj. Njegovo sivilo sijalo je u tami, ponovo me je pribio uz zid i opkolio me svojim snažnim rukama. Šta on pokušava?
"Ne tiče te se."
"Marina jebote!" Udario je rukom u zid tačno pored moje glave na šta sam blago poskočila. Njegovi mišići se naprežu od...besa? Šta mu je?

"Šta s tobom nije u redu čoveče?!"
"Ti! Ti nisi! Odgovori mi jebeno!"
"Ja tebi ne moram da se jebeno pravdam! Ostavi me na miru!" Blago sam ga odgurnula, ali nedovoljno da se odvoji. Čak mi je prišao još bliže unevši mi se u lice.

"Odgovori mi." Ovaj put je to rekao tako mirno da su me njegove reči odjednom unervozile. Duboko sam disala, ubrzano, kao i on, a njegova blizina samo je pogoršavala stanje u kom se trenutno nalazim.

Njegov pogled je hipnotišuć, tera me da mu kažem istinu iako bih ga najradije nervirala lažima. Moj pogled izbegava njegov, ali to je nemoguće zato jer njegov pogled ima neopisivu moć.

"Za njega jesmo, ali za mene nismo. Nikad me nije pitao, samo je rekao d-"
"Marina, ubiću te." Dozvao me je nateravši me da ga pogledam pravo u oči. Njegov pogled se i dalje nije menjao iako sam ga u trenutku pogledala zbunjeno. I dalje me je nepomično posmatrao dok je njegov vreo dah milovao moje usne. Htela sam nešto da kažem ali je rukama obuhvatio moje obraze i pribio se uz mene svojim usnama zarobivši moje.

Njegove usne
ponovo su zarobile moje.
Osećam agresiju, bes, posesivnost
ništa nežno, ali opet teško odoljivo.

U potpunosti je pribijen uz mene, njegovi postupci, njegova pojava pa i samo pominjanje njegovog imena mi neda mira.

Osećam napetost njegovih mišića pod svojim prstima. Njegova opasnost postaje neodoljiva.
Toliko neodoljiva da ni ja nisam odolela ukusu njegovih usana. Barem u tom trenutku. Bio je tako brzoplet, jezikom harajući mojim ustima, a ugrizima kao da je obeležavao svoju teritoriju.

Osećam se kao da sam njegova iako sam bila daleko od toga. Osećam kako me zubima miluje duž vilice, grize na prijatan način.
U njegovim poljupcima osetila sam dominantnost iako je on taj koji je načinio prvi korak.

Njegovi prsti mrse moju kao ugalj crnu kosu dok svojim usnama budi neko ludilo u meni.

Nešto nezamislivo.

Neku vrstu strasti.

Emocionalne požude.

Njegove usne su tako mekane, ali tako grube. Imam osećaj da je poludeo.

Svoje usne ponovo je vratio na moje grizući ih, izludjivajući me kao nikad pre.
Najčudnije od svega je to što sam mu uzvratila istom merom iako sam se topila u vrelini njegove nepredvidivosti.

Njegove ruke lutaju po mom telu, stežu me oko struka, kukova.

Naši jezici se miluju, spajaju, odvajaju, grubo ali nežno. Jednostavno je neopisiv osećaj ljubiti ga.

Ali zašto me ljubi?

Još važnije, zašto ja njega ljubim?

Ovo je samo trenutak, privremena strast, privremena hemija. Ovo neće potrajati.
Odvojivši se od mene uopšte se nije odvojio, već je svoje vlažne usne opet prislonio na moje. Nežno je zatim oblizao moju donju usnu. Osećam kako trepere, ne samo moje nego i njegove usne. Osećam kako svojim sivilom skenira svaki milimetar mojih usana i mog lica, ali ne usudjujem se da otvorim oči.

Ali kada sam ih konačno otvorila nije ga više bilo.

Bio je poput vetra, brz i nedodirljiv, čak i kada ga dodirneš.
Nestao je kao da se nikad nije pojavio u mojoj sobi, kao da me pre dva minuta nije poljubio.

Nestao je da bi se smirio, jer sam ja znala da neću moći da obuzdam sebe. Jer sam znala da ću pregaziti granicu samo zato jer me je momenat poneo.

I to je bilo sve.

Običan momenat koj ni njega nije ostavio ravnodušnim.