Budi moja ruža / #1

21 "Zabole me što sam vas prekinuo."

Ne mogu da spavam. Prevrćem se po krevetu, ali nema šanse da zaspim. Mrzim kad mi se to dogadja.
Čak sam i svu vodu popila.

Ne mogu da prestanem da razmišljam o poljupcu, prosto je nemoguće.

A izgleda da on svojom ravnodušnošću nikog ne ostavlja ravnodušnim.
Polako se šunam na donjem spratu u pravcu kuhinje. Ne smem da probudim nikog, četri ujutru je.

Udarila sam u nešto. U nešto veliko, nešto mekano, a ni sama nisam shvatila o čemu se radi.

"Hoćeš li da nastaviš da me pipkaš ili ćeš se skloniti da prodjem?"
Podigla sam pogled prema njemu, kao da sam u tom mraku mogla da uhvatim njegov pogled, a znam da me je posmatrao.
Kako nisam shvatila da je to on?

"Šta ćeš ti budan?"
Duboko je uzdahnuo u nameri da ode, ali ponovo mu to nisam dozvolila.
"Slušaj, budu li te tako uhvatili neko jutro ja ne planiram da te pokrivam."
"Nisam to ni tražio od tebe."
Naslonio se na gilenderu kao da je očekivao da kažem još nešto. Toliko toga sam želela da mu kažem, ali svaki put kada se nadje pored mene ja u potpunosti zaboravim da mislim, to smatram njegovom supermoći.

To kako ume da nekog ostavi bez teksta samo prisustvom.

"Šta je bilo, mislio sam da imaš još nešto da kažeš."
Zadirkivao me je. Sada mi više izgleda kao da čeka da odem. Kao da mu treba nešto.
"Čoveče zar ne može jednom da bude upaljeno svetlo kad smo zajedno?"
Posegnula sam za prekidačem na zidu, ali baš kada sam htela da ga stisnem osetila sam njegovu ruku na svojoj.

"Nemoj." Došapnuo je.
"Eleone-"
"Samo nemoj. Molim te?"
Upitao me je kroz uzdah, ali nisam znala šta da radim. Očigledno ne želi da upalim svetlo, ali ja želim.

To je jednostavno moja priroda, jednostavno moram da teram inat.

Nemam pojma kako sam skupila snage da to ne učinim, da ne upalim svetlo.
"Reci mi barem šta se desilo." Tiho sam prozborila. Bilo je nečeg drugačijeg u vezi njega. Nisam mogla da shvatim šta, ali osetila sam.
"Ništa bitno." Blago se osmehnuo, ali prešavši prstom preko njegovog lica nije se otimao. Samo se prepustio.

Osetila sa nešto vlažno na njegovim usnama, kako se mršti pod mojim dodirima. Osetila sam njegove usne pod svojim prstima.
"Prva pomoć je u vitrini."

—

Spava mi se i previše. Osećam kako mi se oči sklapaju. Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome kako me je poljubio. Sedim u zadnjoj klupi gledajući kroz prozor. Ivan je seo do mene, pokušava da razgovara. Ja jedva mogu da ga slušam, a kamoli da razgovaram.
"Dobro si?"

Okrenula sam se prema njemu, ali gledala sam kroz njega. Nisam imala snage da odgovorim.
Neko je ušao u učionici, neko visok. Nosio je kapuljaču, nisam mu mogla videti lice, niti sam se trudila.
Ali bila sam uverena da ne poznajem tu osobu.

Bila sam.

"Dobro jutro, otvorićete vaše sveske i..."
Profesorka je krenula da govori ali zastala je ugledavši učenika za klupom sa kapuljačom.
"Podigni kapuljaču Smirinov." Smirinov? Ovo je Eleon? Duboko je uzdahnuo, a onda nastavio samo da nemo posmatra pred sobom.
"Smirinov, podigni kapuljaču ili izadji napolje."

Prebacio je torbu preko ramena a onda zalupio vratima za sobom.
Ono je bio Eleon...nisam ga videla jutros kada sam ustala...šta se desilo s njim sinoć?

"Šta je s njim?"
Slegnula sam ramenima posmatrajući u vrata kada se Viktor oglasio. Ne mogu da maknem pogled sa njih. Šta je sa mnom dodjavola?
"Želiš li opet da izadješ sa mnom?"
Upitao me je prateći me kada sam izašla iz učionice.