41 "Zašto mi prilaziš tako blizu?"

767 20 0
                                    

Ulazim u sobi bacajući torbu u uglu sobe kao što imam naviku, a onda zatvaram vrata za sobom.

Već vidim da će se Viktor za par trenutaka popeti uz drvo i ući u Naominu sobu, samo da ga Aleksandar ne bi video.

Eleon je otišao u gradu.

Čudi me, s obzirom da ga je Viktor slagao da ide kući jer je mrtav umoran.
A što se Viktora tiče, bila sam u pravu.
Spretno se popeo, a onda preskočio ogradu Naomine terase.

Već mogu da ih čujem kako se kikoću iako su dve sobe dalje od mene.
Čujem kucanje na vratima.

"Udji."
Prozborila sam nakon što sam se okrenula prema vratima. Provirio je glavom, a onda se blago namrštio.
"Jesi li videla negde moj telefon?"
"Zar ti nisi pošao pre petnaest minuta?"
"Zar si brojala?" Upitno me je pogledao.
Naravno da nisam.

Ali opet, ne bi bila slučajnost da sam pogodila.

"Nisam."
Kratko sam odgovorila u nadi da će sad otići.
"Idem da pitam Naomi, možda je ostao u njenoj torbi."
Ne sad!

"Stani!"
Okrenuo je da ode, a onda je ponovo provirio kroz vrata.
"Molim?"
"Ovaj...jesi li ti zalivao ruže?"

To je bilo prvo što mi je palo na pamet, prvo što bih mogla da ga pitam iako sam se stvarno pitala ko ih je zalivao skoro dva meseca.

"Jesam. Rekao sam ti, bilo mi je dosadno."
Mahnuo mi je pre nego što je ponovo želeo da ode.
"Čekaj!"
"Šta je sad?" Prevrnuo je očima, a onda širom otvorio vrata jer je očigledno shvatio da će ovaj razgovor potrajati.

"Ovaj...hvala..." jednom rukom uhvatila sam drugu i promeškoljila se u mestu.
"Je l' to to?" Hladno se osmehnuo. Hladno kao i uvek.

"Zapravo, nije." Oni slepci mi duguju za ovo. Mnogo mi duguju. Jer da nije njih, verovatno ne bih ni započinjala ovaj razgovor s njim. Pritvorio je vrata, a onda se naslonio na njima.

Samo me je još više unervozio kada je to učinio. Otišli su. Viktor mi je poslao poruku. Ali sada ne mogu da stanem.
"Zašto to radiš?" Jedva sam progovorila, a onda jedva i nastavila nakon što sam progutala ogromnu loptu običnog vazduha.

"Zašto..." nisam znala kako da se izrazim... ali on je znao šta sam želela da ga pitam. I nije oklevao pre nego što mi je ponovo prišao bliže.

"Zašto radim šta, Marina?" Ponovo je zavrteo svojim jezikom dok je izgovarao moje ime. Ovaj put mi nije bio previše blizu, ali opet ni previše daleko.

Držao se na nekoj distanci, kao da sad namerno nije želeo da izgubim razum.
"Znaš ti dobro šta." Namrštila sam se igrajući se svojim prstima. On dobro zna o čemu pričam, samo želi da to kažem naglas. Da se nekako izletim i priznam da ga želim.

Svojim prstima podigao je moj pogled i naterao me da ga pogledam pravo u oči. Prkosno sam prihvatila njegov poziv.
Pogledala sam ga
pravo u oči.

"Zašto mi prilaziš tako blizu?"
Nasmejao mi se.
U lice.
Jedva je čekao
da ga to upitam.
"Zato jer me izludjuje i tvoja blizina, i tvoja daljina." Osećam se paralizovano. Njegove reči probudile su toliku vatru u meni, ali opet me i zamrzle u sekundi.

Svoju ruku vukao je sa mog struka sve više k severu mog tela. Njegovi hipnotišući dodiri prave sitne krugove tik ispod mojih, ispod košulje, nagih grudi.

"Zato jer me ložiš." Besramno je priznao svojim senzualnim usnama zakačivši moje uho. Naježila sam se krivicom njegovih dodira.

"Zato jer volim reakciju tvog tela na moje dodire." Intimne dodire - ispravila sam ga u sebi. Reakcija mog tela na njegove intimne dodire - ponovo sam aludirala reč intimnost u rečenici, a onda podigla ponovo podigla pogled k njegovom licu.

Budi moja ruža / #1Where stories live. Discover now