Budi moja ruža / #1

9 "Jebeni manijak!"

Ponovo imam slobodan čas. Polina, Naomi i ja smo ponovo sedele na tribina i tema našeg razgovora su ponovo bili Eleon i Viktor.
To jest Polina i ja smo ćutale dok Naomi nije usta zaklapala, kao po običaju.

"...i juče je opet došao. Na svu sreću su bili u Eleonovoj sobi. Kako jebeno ne mogu da ga podnesem, ja sam mala...pokazaću ja tebi malu kretenu jedan..." odavno smo shvatile da ne vredi prekidati Naomi dok razgovara sa sobom. Ne da samo ne vredi već je i nemoguće.

Ona tada ne čuje ništa osim sebe, naravno. Zadivljuje me koliko ostaje fokusirana na sebe i svoje reči dok priča. U isto vreme mi je malo i smešno. Od nervoze se zavalila na stepenik iza nje prekrstivši ruke.

"Pa pokaži mi." Savila je glavu unazad ne bi li ga ugledala. Kao da je znala da će se pojaviti tačno iznad njene glave. Polina i ja smo se istovremeno pogledale. Izgleda da nisam jedina koja ga uopšte nije čula kako dolazi. Ni njega ni Eleona koji ga je polako stizao.
Skupila je svoje usne u ravnu crtu shvativši da je provaljena.

"Ja, ovaj..."
"Ti šta Naomi?"
"E ne moram da ti se pravdam, odjebi." Namršteno je podigla nos na šta nisam mogla da se ne nasmejem.
"A nemoj tako, povredićeš mi osećanja."
Spustio se stepenik niže od nas i ispućio donju usnu prema njoj kao neku vrstu sarkazma na šta mu je uputila srednjak.

Eleon više nije bio taj što je stizao Viktora, već je sada bilo obrnuto. Nije stao da kaže bilo šta. Ni ćao, ni zdravo... ništa što se računalo u pozdrav.
Samo je prošao pored mene ostavivši za sobom jak, muški parfem i podsetnik na njegove grube reči. 'Uvek ću štititi sebe'.

Zar danas ne štiti svako sebe? Prava je retkost pronaći nekog ko bi zaštitio osobu bez razmišljanja, bez nagoveštaja da to radi i zbog sebe. Bez cene.
Jedino što mi se svidelo u toj rečenici je njegova iskrenost.
Svojim krstilnim očima me je pogledao preko ramena, a onda skočio sa zadnjeg stepenika i produžio prema terenu zajedno sa Viktorom.

"Znate li da su planirali neku žurku za nedelju dana?" Polina nam je skrenula pažnju kad su nestali iz našeg vidokruga.
"Ko?" Naomi je zbunjeno upitala.
"Viktor i Eleon?" -produžila sam njeno pitanje.
"Ne, neka grupa četvrtaka, ali koliko sam čula trebalo bi i oni da dodju." Glavom je odmahnula prema njima, znači idu. Nisam iznenadjena.
"Idete?" Upitala sam ih. Naomi sigurno ide, mogu da se kladim.
"Ja bih." I njene reči potvrdile su moje misli.

"Ja ne. Ove subote putujem za Nemačku pošto imamo raspust. Zavoravile ste?"
Polina je krenula da živi sama od ove godine. Roditelji joj svakog meseca šalju novac. Verovatno će zbog fakulteta da se preseli kod njih.

Do svoje osamnaeste godine živela je sa tetkom i tečom koji nikad nisu imali svoju decu pa su je tretirali kao svoju ćerku. Njena tetka bila je barem desetak godina starija od njene majke i za jednu stariju ženu bila je veoma prijatna. Dopuštala joj je sve, iako je Polina znala za granice.

Odselila se da im ne bi bila na teretu iako barem jednom nedeljno ode kod njih na ručak. Volela je i žurke, u stvari nije, Naomi ju je terala da idu, a znala je da je njena tetka imala lak san i često bi je čula kada bi se vraćala kući u gluvo doba noći.

Nikada joj ništa nije rekla, baš iz razloga što nikada nije imala dece. Kada je preuzela ulogu njene majke nije želela da se pokaže loše i da ispadne da joj stvarno nije bilo sudjeno da bude jedna.
Tako sam barem čula od Naomi.
Preko naočara sam pogledala prema terenu kada sam čula buku u podnožju tribina.

"Hajde Smirinov. Udari me. Znamo da nemaš muda za to."
Ležerno se osmehnuo a onda hteo da prodje pored njega, ali je ponovo začuo glas iza sebe.

"Pičko." U jednom treptaju ugledala sam momka na podu baš pod Eleonovim nogama.
Raskrvario mu je nos. Kako je taj potez bio meni poznat. Kako li je zapravo počela ta provokacija, pitala sam se.