Budi moja ruža / #1

23 "Nisi primetila da ti nešto fali?"

Osećam njegove ruke na svojim ramenima. Steže me, drma me, ne pušta me.
"Jebote!"

"Kreni da pričaš." Sedeći na svom krevetu, skupila sam kolena obuhvativši ih rukama. "Rekao si da ćeš da mi daš objašnjenje. Čekam." Duboko je uzdahnuo zavalivši se u stolicu ispred mene a onda nastavio da posmatra plafon, kao da će mu tako biti lakše.

Jabučica mu je blago iskočila kada je progutao knedlu pre nego što je progovorio.
"Počelo je prošlog leta." Savio se napred zaronivši licem u svojim šakama. Prstom je protrljao sleoočnicu, a onda ponovo pogledao u mene.

"Viktor se naopio jedne večeri i izgubio je veliku porudžbinu vrednu dva miliona koju je trebao baš to veče i da isporuči. Sada je osudjen da radi za džabe dok ne isplati dug, umešao je i mene i Alekseja da bi mu pomogli."

"Ne razumem, kakve to veze ima sa ubistvom." Naši pogledi ponovo su se sreli. Posmatrao me je ispod svojih tamnih pramenčića i dugih trepavica stegnuvši vilicu. U stvari, sav se stegao, krivio u stolici, izgleda da ga boli ogromna modrica kako god da se namesti.

Duboko je uzdahnuo.

"Ne moraš više da pričaš, razumela s-"
"Zaslužuješ istinu s obzirom da je Andrej mrtav i zbog tebe, a i zbog mene. Umešana si."
Nerado je priznao, prekinuvši me.

Nisam očekivala od njega da mi prizna, ako je to uopšte cela istina. "Dobio sam naredbu da ga ubijem zato jer je krao od bande, a ubistvom sam za Viktora isplatio milion. Još pola miliona i slobodni smo."
Izgleda da je ipak imao razloga da ga ubije.

"Naredbu od koga?"
"Od Igora. Našeg šefa." Zastao je pre nego što je izgovorio njegovo ime, a onda ponovo ispustio izmučeni uzdah.

"Hajde, diži majcu."
"Što?"
"Da bih videla koliko je loše."
"Rekao sam ti već. Nije ništa strašno, proći će. Uostalom, zašto te uopšte zanima?"
"Zato jer ne mogu da vodim normalan razgovor s tobom, a da ne stenješ."
"Ovo je tebi normalan razgovor?" Upitao me je podignuvši svoju obrvu, a ja sam odmahnula glavom.

"U pravu si. Ovo nije normalan razgovor zato jer ti nisi normalan." Naglasila sam ga u rečenici na šta je ponovo prevrnuo očima. Mislim da postaje šampion u tome. "Hajde, diži."

"Marina..." čujem ga. Tiho šapuće u moje uho prstom prelazeći preko mog obraza. Osećam se paralizovano.

Muzika trešti, obuhvata me i nosi ritmom kroz masu ljudi. Opet sam na ovom mestu, ali ovaj put sam pod jačim uticajem trenutne situacije.

Alkohol čini svoje,
baca me u trans,
osećam se ranjivo,
kao da svako može da načini bilo kakav neprimeren potez i godilo bi mi.

Naomi me je ovaj put nagovorila na mnogo više od izlaska.

Nagovorila me je da se zabavim, opustim i prepustim okolini.

Tela na podijumu savršeno su se poklapala jedna uz druga poput puzla, ali ne osećam se kao neki čvrst objekat već kao neka tečnost.

Tečem zajedno sa svojim pijanim umom i telom koje se uvija u ritmu muzike. Padam u beskraj. A onda osećam ruke oko sebe.
"Ti nisi normalna." Začula sam Viktorov glas u magli, a onda i kako me doziva. "Ni ti ni Naomi."

Mahnuo mi je pred očima dok sam posmatrala u njegovu ruku kao da je providna. Šarenilo mi se mešalo pred očima, izgleda da sam prihvatila ovaj osećaj. Osećam se bezbrižno ali ranjivo.

Lepo je iako mi se vrti u glavi, osećam njegove ruke kako me pridržavaju onda bacaju nekom drugom u naručiju kada smo načinili jedva par koraka da bi se udaljili od mase.

Bacio me je
u nečijem naručiju.
U nečijim snažnim rukama koje su me pridržavale da ne padnem. Vodi me prema izlazu, osećam hladan vazduh kako me zapljuskuje dok ja i dalje gorim.
Ta kombninacija ne može biti dobra.

"Ne mogu da verujem da sam osudjen na tebe." Konačno je rekao nešto, a onda mi pružao flašicu vode kada se naslonio na zidu. "Ti si odlepila."

Prislonila sam vrh flašice na svojim usnama, a onda halapljivo otpila par gutljaja.
"Vodi me." Rukama sam prošla kroz kosu. Ovo je katastrofa, ovo je haos. Ja sam u haosu.
Odjednom se osećam tako slabo, kolena mi klecaju, osećam kako drhtim.
Padam
u njegovom naručiju,
ponovo.

Osećam njegove čvrste ruke kako me privijaju uz sebe i podižu u naručiju. Moja glava odmarala je na njegovim grudima dok me je polako vodio, nadam se kući.

"Znao si...čitavo vreme si znao..."
"Marina nisam, kunem se."

"Vas dve, prespavanjac." Polina se pojavila niotkuda ispred mene i Naomi. I dalje ne mogu da predjem prego toga da sam jebeno ubila nekog.

A činjenica da sam bar na trenutak želela da zaboravim na to je u neznanju obradovala Naomi. Osećam kako mi glava pulsira.
"Šta?" Naomi nije ni čula šta je Polina rekla, a mene je zanimalo samo kad.
"Večeras?"
"Da. Obe."
Sela je pored Naomi koju je svoju glavu nabila u jastuku.

"Ko je tebe sinoć doveo kući?"
Začudjeno sam je upitala, ali Naomi je ćutala par trenutaka pre odgovora.
"Viktor. A tebe? Sećam se da si otišla pre mene."

Zastala sam. Nisam znala da li da joj odgovorim iskreno. Znam da bi joj zvučalo i previše čudno što me je Eleon doveo kući.

U stvari Polini bi, Naomi trenutno nije u stanju da primi odredjene informacije.
Ali Polina se u svakom slučaju ne bi opterećivala bilo čime o čemu smo razgovarale trenutno.

"Eleon." Mirno sam odgovorila, ali nisam dobila nikakvu reakciju.
"Idem ja."
"Ko te je uopšte pustio unutra?" Bila sam zbunjeno s obzirom da sam bila ubedjena da smo Naomi i ja bile same.
"Eleon. Svratila sam usput, bila sam kod tetke."

Klimnula sam glavom, a onda je dopratila do vrata zatvorivši vrata Naomine sobe. Želi da spava, ne želi da je bilo ko uznemirava.
"Vidimo se." Mahnula sam joj još jednom sa vrata dok se udaljavala, a onda se uputila k gornjem spratu.
"Tu si."

Začula sam njegov glas iza sebe. Okrenuvši se prema njemu ugledala sam ga kako mi se približava.

"Nisi primetila da ti nešto fali?"
Zbunjeno sam ga pogledala, a onda se setila narukvice. Ali podigavši ruku osetila sam zveckanje i videla sam da mi je i dalje na ruci. O čemu on priča?

"O čemu pričaš Eleone?" Podigavši pogled sa svoje ruke ugledala sam ga kako u ruci već drži moju ogrlicu.

Moja ogrlica?

Bila je iskidana, visila je sa njegovih prstiju, presavijena izmedju istih.
A ružica zasijala je na zracima sunca koji su se probijali kroz prozor.

"Moja ogrlica...nisam ni primetila da je nema." Uhvatio me je za ruku i spustio je u istu, a onda bez reči nestao sa praga moje sobe. Ulazeći u istoj primetila sam kako nešto sija na mom radnom stolu. Bio je to džepni nožić...ali...
Bio je u Andrejevom vratu... ostao je tamo... mislila sam da je zakopan sa njim...