Budi moja ruža / #1

49 "Ti stvarno misliš da ja znam šta je meni?"

"Hvala." Zahvalila sam se taksisti, a onda potrčala preko pešačkog prelaza i pojurila kroz veliku kapiju.

Pojurila sam prema grobu one žene, lokaciji koja mi se urezala u sećanju onog dana kada sam pratila Romana.

Sudarila sam se sa nekim. Osoba je odlazila upravo sa njenog groba.

"Izvinite." Podigla sam pogled k malo starijem čoveku kratke, sede brade i umornih očiju.
Klimnuo je glavom, a onda prošao pored mene i produžio prema kapiji.
Još jednom se okrenuo k meni dok je odlazio, a ja sam čučnula ispred groba te žene i spustila jednu ružu.

"Darija Sokolov..." njeno ime proklizilo je iz mojih usta. Sokolov...ko beše deli prezime sa njom...?

Umrla je pre šesnaest godina. I dalje ne mogu da shvatim odakle je Roman poznaje. A još manje zašto je meni tek poznata.

Prstima sam proklizila preko njenog nadgrobnog spomena, a onda čučnula pored njega.

Kako bi dodjavola mrtva osoba mogla da mi pomogne da shvatim šta se dešava sa Romanom?

"Znao sam."
Začula sam njegov glas iza sebe.
Okrenula sam se, ali njega nije bilo.
Zar je moguće da mi se učinilo kako ga čujem?

"Šta ti radiš ovde?"
Stvorio se ispred mene. Niotkud. Poput... ne znam ni ja...
Trgla sam se kada je čučnuo ispred mene svojim šakama stegnuvši moja kolena.

"To bih ja tebe mogla da pitam. Pratio si me?"
Njegov pogled spojio se sa mojim, a onda je samo odmahnuo glavom.

"Roman nije ćorav Marina. Zar stvarno misliš da te nije primetio? Ako te toliko zanima njegova priča, zašto ga jednostavno ne pitaš sama? U svakom slučaju znaš da će ti sve ispričati."

Ustao je i pružao mi ruku, pomoć da ustanem. Odbila sam je.
Mogla sam to i sama.

"Zato. Mene najviše kopka ovaj deo njegove priče i nervira me što ne mogu sama da ga rešim."
"Zato jer voliš da se igraš detektiva?" Upitao me je kroz sitan osmeh i znala sam da se šali, ali meni nije bilo do šale.

"Ne, nego-"
"Nego zato jer se plašiš susreta s njim." Prekinuo me je. Ponovo me je pročitao. Osećam se kao otvorena knjiga. On sve zna. Njegove nežne oči samo posmatraju, proučavaju i u samo sekundi zaključuju mnogo toga."I sada samo odugovlačiš. Nemoj. Saberi se i reci mi više kada želiš da ga vidiš."

Blago me je potresao, a onda glavom pokazao k izlazu teritorije groblja.
Jezivo je.
Magla se polako spustila, a onda sam pogledala u grob tik pored Darijinog. 'Sergej Barinov.' Bili su zajedno, a Roman je bio samo kod nje.
"Hajde ružice"

—

"Zovi ga."
Podigao je pogled sa televizora, a ja sam toliko jako stezala pesnice da sam na trenutak požalila što sam izgovorila te reči. A znala sam da me je čuo.

"Sigurna si?"
Iskreno sam odmahnula glavom, a onda sela pored njega.
Trljala sam ruke od nervoze, pucketala prste dok tonem u svojim mislima. Izjedam se. A on je to znao. Znao je da se dvoumim. Zato me je i upitao da li sam sigurna. I zato je tu odluku na kraju doneo umesto mene.

"Zvaću ga." Dohvatio je telefon, na šta sam u panici skočila na njega.
"Nemoj."
"Odluči se."
Podigao se u sedećem položaju, podigavši me se sebe, a zatim je prekrstio noge okrenuvši se prema meni.
"Ne mogu-"
"Diši Marina jebote!"

Rekao je i tek tada sam shvatila u kakvoj sam panici u stvari.

Tek sada sam shvatila kako se tresem.