𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Deseto poglavlje

Tmurno vrijeme i težina u vazduhu. Cvrkut ptica koji je bio smoren i blagi povjetarac koji je milovao grane. Koliko god atmosfera bila zagušujuća, Sara se probudila sa osmijehom i ustala po prvi put u skorije vrijeme sa veselom naravi, iako je duboko u sebi imala trn sumnje. Samo nije znala odakle on dolazi.

Spremajući se i kupivši kosu u niski rep, primijetila je kako iz Noine torbe viri neki papir koji je bio skroz ispisan. Po brojevima koje je mogla prepoznati - pretpostavila je da je to lista. Pitanje je bilo - čega? Njena radoznalost je bila izvan svih granica otkad je, nekim čudom, ušla u igru. Čula su joj uključena i kad je u najdubljem snu. Okreće se iza sebe uvijek kada čuje neki šum. Sve se otelo kontroli. Izgubili su jednog momka i plaše se da ne dođe i njihov red. Moraju shvatiti suštinu kako bi opstali, a uporno naslućuje kako ovo ne vodi apsolutno nigdje. Sagnuvši se, izvadila je papir i čitala šta ima zapisano na njemu. Proklinjala je sebe zbog toga, ali je neki čudan nagon natjerao to da uradi.

Henri Spenser - mrtav
Hejden O'Nil - živa, 20 poena
Džejk Kuper - živ, 25 poena
Tomas Braun - živ, 30 poena
Sara Makintajer - živa, 70 poena

Naglo je uzdahnula i zgužvala papir u džep. Izašla je iz sobe i gotovo trčeći ušla u svoju. Jedva je dolazila do daha. Zbunjeno se prisjećala statusa i poena na papiriću. Nigdje nije bilo zapisano Noino ime. Sa negodovanjem je uzela torbu i nespretno ubacila papir, kada joj ista ispadne i iz nje izleti pismo koje je našla u svojoj rodnoj kući. Sudeći po tome da je uzela majčinu torbu za put, morala se susresti sa njim kad-tad. Zaključala je vrata i skliznula niz ista, otvarajući kovertu sa tolikom pažnjom i sa snažnim bubnjanjem srca.

Situacija se otela kontroli. Nađimo se u devet kod Kingstauna. Ne želimo da izložimo Saru opasnosti. Odvedi je kod Kuperovih. Nemamo vremena za gubljenje.

Džo

U svoj ovoj zbrci, najviše je začudilo odakle Džejk i njegova majka u svemu tome. Po svemu što pamti, znala je da su se dobro slagali za Grejevima. I više nego dobro. Zato su je i uzeli u svoje ruke. Ništa ne bi sakrili od nje... bar se nada da je tako. Sa strepnjom je sve vratila na dnu torbe i zatrpala dokaze robom za put. Otključala je vrata i zaputila se ka prizemlju, kucnuvši prije toga Noi na vrata kako bi počeo da se sprema. Njegovi roditelji nisu bili kući, stoga su im poželjeli srećan put preko poruke na šanku i finansijski ih osigurali. Zgrabila je upakovani sendvič i svoj dio potrepština, pa je izašla napolje kako bi razbistrila glavu. Potom je samo nastavila ka školi, pišući poruku plavokosom.

Nalazimo se kod škole. Ne kasni.

Škola joj nije bila daleko, ali nije mogla da ga čeka. Uzbudila je lista, kao i pismo. Nije mogla doći do čistog prolaza za razmišljanje.

„Hej, Saro!" - vikala je iz kombija Hejden, idući takođe ka školi. Rukom joj je dala znak da upada unutra, što je i uradila. Torbu je stavila između nogu i sjela na suvozačevo mjesto. Nije željela da priča sa Noom. Bar ne od ranog jutra. Inače bi imao dosta toga da objašnjava, a nije bezbjedno niti pametno da započinje tu temu. Morala je da sazna još.

„Kakav je plan za put do tamo?" - bezlično će krenuti crnokosa, a brineta se da u objašnjavanje. Izgledala je uzbuđeno.

Bar je neko dobre volje.

„Ići ćemo kombijem do tamo. Put traje oko dva sata, tako da nam to ne predstavlja problem. Raspitivala sam se za motele. Povoljan je Ričmond motel u Ulici 2600 Čemberlen Ejv. Malo dalje od naše mete, ali nas ne košta da protegnemo noge." - pričala je i skretala ka školi, a potom se parkirala na vidno mjesto. Džejk i Tomas su već dosli, a iza sebe je, u odrazu retrovizora ugledala Nou. Izgledao je sasvim normalno. Kao i svi ostali, koliko se dalo vidjeti. Polako su i sanjivo ulazili u vozilo, a zatim je Hejden navila muziku i pokušala da ih razbudi. Svaki pokušaj se cijeni, ali je znala da će samo njih četvoro gledati u prazno ostatak puta. Nikome se nije dalo da se upušta u priču ili bilo kakvu vrstu komunikacije. A to se neće promijeniti sve dok ne dođu tamo. Sve dok ne dobiju odgovore.

***

Put se privodio kraju, pa se sada situacija malo popravila. U tih par minuta, Sara je razmišljala o Henriju. O tome kako će ih je policija ispitivala prije nego su im rekli da odu. Nisu se ni uzdrmali toliko. Samo su zaključili da je riječ o samoubistvu i svako se vratio normalnom životu, sem oni. Nije im javljeno za sahranu. Nisu ni od koga dobili bilo kakve informacije. Sve se desilo isuviše brzo i neočekivano da bi bilo stvarno. Sada joj je bilo žao što ga prije nije pitala za ime. Što nije znala ko je uopšte. Od silnih scena i krivice, navreše joj suze na oči, mada se trgla i obrisala ih kada je čula otvaranje vrata i ugledala parking oko sebe.

Stigli su.

U tišini idući za ostalima, Tomas je pričao sa ženom koja tu radi, a ona mu sa osmijehom dade četiri ključa. Uvijek je bio takav manipulator. Zato je i pala na njega. Dajući im ključeve, Sara je pohitala ka svojoj sobi broj 44, ali je Noina ruka zaustavi.

„Zašto si čudna i tiha? Jesi dobro?" - primakao je lice njenom, a ona je znala da ne smije čudno da se ponaša. Morala je da glumi sreću. Razvukla je lažni osmijeh i poljubila ga veoma kratko, a potom ga uvjerila da je sve kako treba. To nije bilo teško, jer je i sam mislio da je tako nakon sinoćnjeg događaja.

„Idem da prilegnem. Nalazimo se za sat u podnožju. Imamo taj čuveni obilazak." - ironično će, a onda se zatvori u svoja četiri zida izgubljeno. Brzo je stigla do svoje sobe, ali je otključavanje kupatila prepalo i poskoči u mjestu. Prilika koja je izlazila je sigurno nije očekivala, ali je opet mirno odreagovala.

„Šta radiš u mojoj sobi?" - oglasiće se Sara, a on joj postavi isto pitanje. Na vratima je pisao broj 43, pa je imala u datom trenutku da ošamari sebe.

„Ja sam soba do. Očigledno nisam pazila."

„I nisi pazila. Izgledaš prilično van elementa. Rej Donovan." - pruži joj ruku, koju, kada je dohvatila, rado primi - iako je crnokosi, visoki momak sa bradom bio pomalo nekulturan. Njegove plavkaste oči su je analizirale od glave do pete.

„Ja sam Sara. Sara Makintajer." - na to se žacnu, ali nije odavao nikakve druge znake. Klimnuo je glavom i otvorio joj vrata.

„Mislim da je bilo dovoljno." - nestrpljivo će, a onda sa treskom momak zalupi vrata i ostavi je zbunjenu i iznerviranu u hodniku.

„Kakav idiot." - prozborila je sebi u bradu, otključavajući vrata svoje sobe.

„Prošlu sobu nisi ni otključala i ništa nisi provalila... bravo Saro, glupačo." - grdila je sebe, pa osramoćena pade na krevet. Pokrila je lice rukama i tiho zavrištala. Ovaj dan nije mogao gore da počne. To potpisuje.

Novo poglavlje je out! Nadam se da vam se sviđa :)