𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Dvanaesto poglavlje

Te noći je neprimjetno ušla u sobu i živčano bacila ranac na drugu stranu sobe. Ričmond joj se već smučio. Bar djelić njega koji je mogla da obiđe. Toliko toga joj se nakupilo da je imala da pukne, stoga je ušla u kupatilo i pustila hladnu vodu iz tuša da toči. Svukla je svoju odjeću i stala pod hladne kapi, mučeći sebe da izdrži do samog kraja. Zatim je, sredivši sobu i sebe, legla na krevet i uzela dnevnik Henrija Spensera. Izgledao je veoma staro i rastrgnuto. Bio je čak i natrpan toliko da se jedva zatvarao.

Očigledno je pisao kao sumanut.

Otvorivši ga, prva stranica je čitko bila ispisana štampanim slovima, a na njoj je mogla da vidi posvetu.

Za Lajlu Ostin. Za osobu koju nikada nisam imao priliku da upoznam.

Čitajući dalje, shvatila je da je dječak tugovao za osobom koju nije ni upoznao. Krivio je majku i nije bio u dobrim odnosima sa njom; smatrao je da je ona kriva jer je pustila da ide to veče.

Propovjednici iz sijenke nije obična igra. Roditelji znaju kako je došlo do njenog nestanka, ali neprestano ćute o tome. Zato sam danas upao u njihovu sobu i pronašao stare Lajline stvari koje majka čuva kao uspomenu na nju. Ispostavilo se da je i ona pokušavala da je pronađe. Izgleda da svako znao razlog njenog nestanka, samo što se o tome dobro ćuti. Pokušao sam da kontaktiram Rajana Vajta, osobu za koju sam saznao preko Lajlinih starih fotografija i novina. Taj drkadžija mi je samo spustio slušalicu.

„Smrt ti je za petama, a toga nisi ni svjestan." - reče mi prije prekida veze. Stoga sam se pomirio sa činjenicom da sam prepušten sam sebi. Uskoro se ta igra ponovo vraća u život i biću spreman da je igram. Dobro sam je proučio. Samo što mi neće ići u prilog ako me plavokosi bude ucjenjivao kao Tomasa. Dodatni poeni mi ništa ne trebaju. Svakako mi život ništa neće značiti ako ne saznam šta se desilo tetki. I kako mogu ovo sranje da zaustavim.

Listajući dalje stranice, željno je iščekivala ostatak. Samo što ga nije bilo. Najveći prostor su zauzimale slike i bilješke o običnom provedenom danu. Neki djelovi su čak nedostajali. Kada ih je prstom bolje opipala, primijetila je da su vješto maknute.

Znao je da će mu neko uzeti dnevnik.
Znao je da će umrijeti.

Kako je saznala da je, sudeći po svemu, on isti pocijepao sumnjive stranice, frknula je i bacila se na krevet. Ovo nije bilo korisno koliko je mislila da će biti. Međutim, gledajući u plafon i motajući film u glavi, hitro je pronašla listu iz Noine torbe. Na njoj su se takođe nalazili poeni. Njihova imena... njihovi statusi.

„Samo što mi neće ići u prilog ako me plavokosi bude ucjenjivao kao Tomasa. Dodatni poeni mi ništa ne trebaju..."

„Plavokosi..." - govorila je sama sa sobom, uspaničena. Plavokos je njen najbolji prijatelj. On je poznavao Tomasa. To je neko u koga se vremenom zaljubila. Nemoguće je da je osoba u koju ima beskrajno povjerenja zapravo neko koga uopšte ne poznaje. U to je odbijala da povjeruje. Mada, koliko god križala tu misao, duboko u sebi je znala da ne smije da zaboravi na tu sumnju.

„Ovo mi nije trebalo u životu." - izgovorila je kroz šapat. Odjednom je osjetila naglu mučninu i težinu u grlu, te je naglo dotrčala to kupatila i nagnula se da povraća. Da sve izbaci iz sebe. Toliko joj se slošilo da je stomak gotovo rezao. Svaki rez je bio od boli i straha. Više nije znala ni da li je ona zapravo osoba koja je smatrala da jeste. Sve je dovodila pod ogroman znak pitanja i konstantno preispitivanje. Imala je osjećaj da svako laže, iako je znala da nije tako. Uostalom, mogu pričati i najveće istine ovoga svijeta. Ona nije znala kome da vjeruje. Najsigurnije je da se drži sebe i svoje intuicije.

Izlazeći i idući ka krevetu po drugi put, čula je naglo kuckanje o staklo terase sa njene desne strane. Sada je gotovo bio mrak, što je značilo da mora biti na duplom oprezu. Šunjala se nečujno i neprimjetno, pokušavajući da smiri uspaničeno srce i disanje. Čim se približila zavjesi, naglo je makla. Ispred nje nije bilo nikoga, osim pogleda na jednu stranu tek okrečene zgrade koju je imala priliku da vidi tog istog dana, samo u bližem izdanju. S olakšanjem i optužbom da je ovo novi stepen halucinacije, krenu da se vrati - međutim, jarki crveni grafit joj privuče pažnju. Spretno ga je proučavala, a kada je shvatila šta na njemu piše, odstupila je par koraka unazad. Sa šakom na ustima je u nevjerici posmatrala prizor.

„Da sam bar nekome rekla šta imam kod sebe. Da sam bar nekome rekla kroz šta sam prošla, do ovoga ne bi došlo. Ne bi sada stajala sama u zamračenoj sobi. Uveliko bih ih pozvala. Smislili bismo nešto kao tim."

U krajnjem ludilu i opštem metežu, spakovala je torbu i provjerila jesu li joj sve stvari tu. Ne može biti sama. Ne u datom trenutku.

Vrati nam ono šta nam pripada! - pisalo je na zidu, što je u njoj stvaralo šok i zabludu. Znali su da je knjiga kod nje. Ko god je ovo napisao, takođe zna da su bili protiv Vrane, kome je njena pokojna majka pisala pismo u žurbi. S tim mislima je napustila svoju sobu i krenula ka Džejku i Hejden, ali je Noa presretne. Izgledao je prilično normalno. Isto onako kao što izgleda svih ovih godina. Njena ljubav prema njemu se nikada neće ugasiti. Kad god ga pogleda, u njemu vidi oličenje dobrote.

Nemoguće je da je to on. Ima dosta plavokosih momaka.

„Ali on ima listu. Ima ono o čemu je Henri pisao. Poene." - njen unutrašnji glas će ljutito, a ona se uštinu i vrati u stvarnost.

„Zašto si samo otišla danas? Nedostajala si mi." - reče i prigrli je, a zatim otisnu poljubac u njenu puštenu, gustu kosu.

„Trebalo mi je lufta. Dosta toga se dešava u zadnje vrijeme." - krajnje je izignorisala njegov izliv ljubavi, te pokušala da se odvoji od njega. Nije mogla. I dalje je čvrsto držao uza sebe.

„Da nisi vidjela jedan papirić jutros kada si napuštala moju sobu?" - ležerno će, a ona se oduzela. Mislila je da gubi tlo pod nogama.

„Nisam. Zašto pitaš?" - zvučala je što opuštenije, ali je drhtanje usne moglo odati. Pokušala je da je smiri. Makar to bilo na silu.

„Od velike mi je važnosti. Uzgred, šta će ti torba? Idemo tek sjutra uveče." - bacao je sijenku sumnje, a ona slegnu ramenima.

„Muče me noćne more. Strah me da opet ne odlutam."  - uhvativši je oko struka, nagnuo je lice ka njenom.

„Hoćeš kod mene?" - upitao je izazovno, a ona je, uprkos svoj ljubavi prema njemu, gajila odbojnost. Iako je to bio njen Noa. Noa Grej. Bokser čvrstog stava i humorističnog duha, opet nije mogla da pristane, kao što bi to uradila prije dvije noći. Sve se previše brzo otima kontroli. Bila je izložena pod tolikim pritiskom, da nije znala šta da radi. Počeće da sumnja u nju i njene nagle promjene raspoloženja. Neodlučne misli i odluke koje ne vode nikuda. Morala je da pristane. Nije imala izbora.

Taman kada je krenula da pristane, biva spriječena. Nije ni stigla da odgovori, Noa se srušio odmah ispred nje. Užasnuto je vrisnula i spustila se do njega. Upravo je krenula da zove ostale da joj pomognu, kada i ona sama osjeti ubod u predjelu vrata. Kada je i ona sama, nemoćna i pod spletom okolnosti, utonula u teški i mračni san.

Novo poglavlje je out! Sve se otima kontroli :)