𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Šesnaesto poglavlje

Opreznost, lakovjernost i izdaja. Zvonjava Toperovog telefona i krajnje ignorisanje istog. Kapljice koje su asocirale na umor i suzdržavanje slivale su joj se niz obraze, a grlo je bilo suvo i tjeralo je na bučni kašalj. Uz to je bilo neizbježno podrhtavanje i slabost, s obzirom na to da je rana koju je zadobila bila dublja nego što je mislila. Pješačila je sigurno oko sat vremena, da se umalo samo stropoštala na vruće tlo i utonula u san. Po okolnim kućama i putu koje je odavalo prolazak kola zbog tragova guma, znala je da je na pravom mjestu. Skrenula je za sami ćošak i odlučila da prvo osmotri teritoriju, ali je, sudeći po viđenom, uvidjela da nema nikoga. Možda će čak i kasniti; stoga je odmah pokucala na vrata i bez ikakvog čekanja ušla unutra.

„Gospodine Vajt." - oglasila se u bolovima, mada se nije oglasio. Po tmurnoj tišini je pretpostavila da je izašao, iako to nije bilo isuviše pametno da radi. Pogotovo sam. Nemajući vremena za gubljenje, iscijepala je tkaninu svoje majice i obavila je oko ruke, pa je ušla u kupatilo da se osvježi i dođe sebi, a time i da makne prljavštinu i spere tragove zločina koji je počinila. Pokupila je kosu u punđu i ušla u bračnu sobu, otvorivši ormar. Koliko god to bilo nepristojno, morala je da liči na nešto, još sada kada nema svoju robu na raspolaganju. Brzo se dokopala šorca i majice, kada joj za oko zapade slika Meredit i Rajana. Sudeći po izgledu preminule gospođe, bila je u i te kako dobroj formi. Bila je čak mlađa od Vajta. To je objašnjavalo njen garderober i više mladalačke stvari. Ugledavši u odrazu ogledala malu sliku na krevetu, gotovo se zaprepstila kada je vidjela sebe na njoj. Tada je bila beba, majka je i dalje držala u naručju u bolničkom krevetu. Suznih očiju je pomilovala majčinu figuru, iskazujući time koliko joj samo nedostaje. Nigdje se nije navirao odgovor njihovog odlaska na drugi svijet. Zauvijek igraju tango smrti u njenim sjećanjima.

„Zar se ovo ne ubraja u provalu?" - odjednom se začuo neki glas, a ona poskoči i primaknu se vratima. Pažljivo je osluškivala broj koraka i glasova, kada se začu Džejkovo negodovanje. Njegov glas bi mogla svugdje da prepozna.

„Jebi se, Tomase. Nije kao da si neka cvjećka." - to je bio okidač i samo razrješenje ko je ušao u kuću, mada je i dalje kočilo da išta poduzme povodom toga. Samo je sjela na krevet i čekala sami da je pronađu, a to se brzo zbilo. Hejden je bila ta koja je otvorila vrata, a njen tiši vrisak i razrogačene oči su je vratile u život. Gotovo je skočila na nju i obrušila je dolje.

„Tačno sam znala da s onim pismom nešto nije u redu. Ne bi tek tako pošla. Noa je bio u pravu." - Sara je čvrsto zagrli, udišući miris njene guste kose i brze otkucaje srca. Za kratko vrijeme joj je stvarno postala mnogo bitna osoba. Možda i jedina drugarica u koju je sad mogla da se uzda. Nije da svako zna s čim imaju posla.

„Narode, dođite ovamo!" - povikala je Džejkova djevojka, a ostali se stvoriše tu u roku sekund. Džejk je umalo počeo da plače kada je vidio u kakvom izdanju stoji ispred njega. Odmah je privukao sebi, dok je Tomas sve gledao sa strane. Pogledom je iskazao da mu je drago što je tu sa njima.

„Noa je bio napadnut i tvrdio je kako si u opasnosti, ali mu nismo vjerovali zbog pisma." - pravdao se i pokušao da ne priča zagušljivim tonom, ali mu nije išlo.

„Pismo je jedna obična laž. Momak iz susjedne sobe ga je napisao. Uzeo je lažni identitet i pretvarao se da mi hoće samo pomoći i sve je svalio na Nou i njegove. Natjerao me je da posumnjam u njega. Čak je sve dobro iscenirao. I sudeći po poslu, iskusan je i dobro plaćen. Proučavao me je mjesecima unazad." - time je ulila ostalima jezu, a ona dade Hejden Toperov telefon.

„Moramo da saznamo sve moguće podatke sa njega. Mnoge su šifrovane i ne mogu da doprem do njih." - nije morala više ništa da priča, Džejk joj otisnu poljubac u čelo i ustade. Svi su je gledali zabezeknuto i radosno. Brineta joj je i dalje stiskala ruku.

„Gdje je Noa? Je li dobro?" - ostali se samo zgledaše, pokazujući prstom ka vratima.

„Čuva nam stražu kod kombija." - nije ni rekla ostatak misli, ona je potrčala ka vozilu, ali Greja nigdje nije bilo. Njeno oko ga je tek zapazilo na vozačevom mjestu, kako blene u daljinu, dok mu je crveni kačket bio naopako okrenut.

„Noa..." - rekla je njegovo ime, a on se automatski trgnu i pogleda je prodorno. Izašao je iz kombija i ona se zaletjela ka njemu, te je on podigao i primakao lice njenom. Sjeo je na sjedište s njom u krilu i teško uzdahnuo. Milovao joj je lice i gledao joj tužno rane i ogrebotine. Nježno je pošenuo rukav majice i vidio njen improvizovani zavoj. Slatko se nasmješio, a ona mu vrati pogled na nju.

„Listica koju si tražio je bila kod mene. Toliko sam se uspaničila da nisam mogla razumno da mislim. Rej, odnosno Toper mi je napunio glavu kako se tvoja porodica i ti sa njima kladite na mene i knjigu koju sam pronašla. Da sam ti na vrijeme rekla šta mi se dogodilo onog jutra, da sam ti priznala šta se nalazi kod mene... do ovoga ne bi došlo. Noa, užasno se osjećam. Ne zaslužujem te kada sam ovakva. Izvini." - on je gledao sa nevjericom.

„Zar stvarno misliš da bi ti moji sve ove godine pružali krov nad glavom da bi te na kraju iskoristili? To nema nikakvog smisla, jebote. Neka oni, nego ja. Zar stvarno misliš da bih nešto tako dozvolio? Da bih bio uopšte umiješan u tu glupost? Toliko puta sam ti se pravdao i toliko te volim a ti imaš oblak sumnje iznad sebe koji te upozorava da sam ja loš lik u ovoj priči? Ne prepoznajem te više." - sasjekao je u minut priče. Oči su joj se punile suzama i pokušala je da ga dodirne, ali joj on otrgnu ruku i sa bolom je pogleda.

„Ubila sam ga, Noa. Htio je da me se otarasi i uzme knjigu. Napravila sam užasnu grešku. Molim te, oprosti mi." - jecala je još više, dodavši:

„Ja sam ubica..." - zagnjurila je glavu u šake, a on hladno reče:

„Učinila si ono što moraš. Ali mislim da je bolje da se raziđemo." - to je u potpunosti razorilo. Mislila je da joj se cio svijet vrti oko glave. U nagonu bijesa i tuge ga je jače gurnula na sjedište i ošamarila ga.

„Ako ćeš tako, sa sigurnošću mogu reći da tvoja osjećanja prema meni nisu bila stvarna, već su gomila sranja. A i kad sve sabereš, makar sam bila iskrena prema tebi." - spremna da ode, makla se sa njega i zaletjela se put kuće, kada joj on uze ruku i tako jako je povuče ka sebi da se zavrtjela za 180 stepeni. I u njegovim očima je vidjela suze. Nije ni stigao nešto da kaže; da se odbrani. Iza njega je ugledala Rajana kako je promatra u garderobi i izdanju u kakvom se nalazi. S druge strane, njegove ruke su bile krvave, a u jednoj je držao pištolj. Štake nigdje nije bilo.

„Nasamareni smo." - bilo je sve što je rekao, aludirajući na Mekola i svu zbrku koja se zbila. Pogledom joj je pokazao da uđu u kuću, a po njegovoj pokretiljivosti, znala je da je portret starca koji je bespomoćan samo maska. Rajan Vajt se pazi i dan danas, iako je izašao iz igre, a to joj govori samo jedno. Da si na oprezu zauvijek. Sve dok ne umreš.

Novo poglavlje <3 Svaki vote i komentar mi znači. :)