𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Sedamnaesto poglavlje

„Mekol je pobio Rejeve ljude i uzeo svoje. Dvojica su mi upala u kuću čim si izašla. Htio je da se postara da više niko ne čuje priču od mene." - govorio je Rajan dok joj je šio ranu. Razgovor je trebao da joj olakša bol, ali se izmicala svaki sekund. Suzdržavala se da ne urliče kroz dnevni boravak. Ostali su, s druge strane sjedjeli do nje. Bar svi osim Noe. On je bio uz sami kraj. Otkako su ušli nije progovorio ni riječi. Zamišljeno je zurio u svoje patike.

„Moramo da saznamo ko im je nadređeni. Kada budu saznali da je Toper mrtav, krenuće na nas." - govorila je Hejden, ne dajući sebi mira. Imala je bezbroj zavjera, ali se trudila da ih ne zamara time. Uostalom, nisu imali dokaze ni za jednu. Jedino su mogli Saru da uhapse za ubistvo. Policiji o tome nisu smjeli ni da pisnu. Sada se ne zna ko je na čijoj strani. Ko se kladi a ko ne. Ko te može ubiti, a ko te može spasiti. Bili su ostavljeni jedni drugima. To se i činila kao najbolja opcija.

Čim joj je Rajan završio posjekotinu, nije čekala ni sekunde. Izvadila je svoju sliku još otkad je bila beba i pružila mu je. Ostali su bili skroz zbunjeni. U tome ih je odavao međusobni pogled i zagledanje situacije.

„Zašto će Vam ova slika?" - staloženo će upitati, a on se sav oduzeo. Još jednom je pogledao i nasmiješio se.

„Ipak sam odao samoga sebe." - našalio se i u momentu sjete se rastužio.

„Pomenuli ste da imate sina i unuku. Da li sam... da li sam ja ta unuka?" - nije dugo čekala na odgovor, klimnuo je glavom. To je za nju bio šok. Oduvijek su joj govorili da nema vajde za njenu širu porodicu. Da su tu bili samo Erik, Džo i ona. Sada saznaje da su očevi roditelji bili živi. Da je njena baka umrla dok je ona bila u surovoj zabludi.

„Jeste li vi napisali dobrodošlicu u porodičnoj kući? Jeste li vi misteriozni čovjek koga sam vidjela na slici?" - previše pitanja, a premalo vremena. Trebao se čovjek u svemu tome pohvatati.

„Nisam pisao nikakvu dobrodošlicu. Biće da je to napisao lažov od Mekola. A o čovjeku na slici nikada nisam čuo. Ne znam o čemu pričaš." - sjećala se tada u izmaglici scene; Tuga se jasno ocrtala na njenom licu, jer je odmah na početku vidjela njihovu porodičnu sliku na stolu. Uzela je da pogleda, ali je razrogačila oči. U pozadini slike se vidjela nepoznata osoba kako ih posmatra iza drveta. U ruci je držala veoma sličnu stvar koju je imala i ona ispod majice. Na ruci joj je vidjela srebrni sat. - što joj je opet budilo strah. U međuvremenu su ostali gledali sa oduševljenjem. Upravo je upoznala svog dedu. Ni ona sama nije znala kako da reaguje. Blijedo ga je gledala. Vladala je sumorna tišina.

„Je li moj otac živ?" - to pitanje je bilo presudno. U tom momentu je imala da izludi. Njen cio život je obična, ukrašena bolom i iglama patnje, laž.

„Nestao je one noći kada je bio sa tvojom majkom. Nesreća je bila toliko gadna da se odmah slučaj zatvorio i proglasili ih oboje mrtvim. Mjesec dana kasnije, dobio sam poruku s nepoznatog broja. Bila je od Erika. Rekao je kako je pronašao knjigu i kako će se pritajiti. Zadnji put smo se čuli prije dvije godine. Od tada se sumnja da ga prisluškuju ili prate, pa se primirio. Sklonište mu je bilo u Kingstaunu."

„Moj otac je Vrana?" - klimnuvši glavom, naglo je ustala. Njen otac je imao skupljene leševe u radnji. Imao je knjigu. I dalje je proučavao igru. I očigledno je bio veoma blizu kada su suparnici upali. I to ne bilo koji. Toperovi ljudi je drže na oku od onog momenta otkad se njen otac dokopao knjige. Otkad je, kasnije ona sama pronašla istu i pobjegla nazad kod Grejevih. A prije toga su je detaljno proučavali za slučaj da ona ne zna neki sočni detalj ove sulude misterije. Ispada da su je svo vrijeme pratili i da ih je ona dovela do stvari za kojom žudi mnoštvo opasnih ljudi. Zbog toga je Toper znao gdje će odsjesti i kojoj sobi će biti. Osim ako i to nije namjestio. Da je to znala ranije, znala bi da njena majka nije mogla napisati pismo Vrani. Mužu se nikada ne bi obraćala tako. Gotovo su živjeli zajedno. Sada se krug nejasnoće sužavao i svodilo se samo na jedno:

Da li je moj otac dobro i gdje se tačno nalazi? Da li je znao da ću doći po knjigu? Da li je time htio da mi ostavi indirektan, dragocjen trag?

„Kako je došlo do nesreće? Kako su moji roditelji umrli?" -navaljivala je uporno, dobijajući značajne poglede drugih, ali nije marila. Sve se dogodilo isuviše naglo i brzo. Šansa da zapravo sazna ono što je koleba su bile nemoguće. Upravo postaju stvarnost.

„Saro..." - upozoravao je Noa, gledajući je kako se gotovo raspada. Previše informacija je dobila u par minuta. Poželjela je da je sve ovo ružan san. Ali je zapravo bila ružna java.

„Erik je bio blizu pronalaženja knjige. Ulogu Vrane ima već dugo, držao se kao anoniman dok ga neki ljudi nisu razotkrili. To se pročulo i morali su da pobjegnu. Predali su te Kristijanu i Bler i tog kišnog i vjetrovitog dana otišli da se sakriju a da te time ne izlože opasnosti. Niko nije želio tebi da naudi. Željeli su samo Džo i njega. A vodili su računa da niko ne sazna gdje boraviš, sve dok nisi ušla u kuću Bramsovih i počela sama da igraš. Istini na volju, iako si taj proces zaustavila, bila si svjedok ostalih tinejdžera koji su igrali." - govorio joj je, prisjećajući se onoga što mu je pričala do prije pola sata, dok nije cvilila zbog rane.

„Biti svjedok je mnogo gore nego zapravo igrati. Sada si primorana da ovo zaustaviš, inače ili igraš - ili po automatizmu umireš. A i jedno i drugo se praktično svodi na isto." - odlutavši od pitanja, ona ga pogleda i ponovi mu ga. Oči su joj se caklile, a grlo naprezalo. Gurala je jezik u bradu i time odavala napetost i iščekivanje. Šake je stiskala u pesnice i tresla je stopalima o drveni pod.

„Bježali su od ljudi koji su ih razotkrili. Brzo su vozili. Put je bio klizav i nestabilan i sletjeli su s istog. Tvoja majka nije imala pojas i pri padu je odmah nastradala zbog teških povreda lobanje. Nedugo zatim se tvoj otac izvukao iz automobila, taman kad je eksplodirao. Jedva se odvojio od tvoje majke. Dugo je stajao tamo, dok nisu došli na uviđaj i time odmah za zatvorili slučaj. Erik nikome nije govorio za širu porodicu. Obično je lagao da nije u dobrim odnosima ili da su pojedini članovi umrli, ali to je sve zbog tvoje bezbjednosti. Da si znala, vjerovatno bi došla ovdje. Tvrdoglavost ti je mana; zbog koje me podsjećaš na Džo." - njenu porodicu nije mogao da pominje. Džo je bila jedinica, kao i Erik. Imali su roditelje koji su im bili kao uža i šira porodica; njeni su umrli prije nego se Sara rodila.

Kako je ovo bila istina koja pogađa direktno u srce slušaoca, ona je ustala i ušla u kupatilo. Zaključala se u isto i pustila vodu da toči kako bi prikrila vriske i jecaje. Sve ove godine je mogla provesti sa tatom da se nije upleo u svakojake nevolje. Očigledno je iste sada i prate, pa to ne pravi nikakvu razliku. Njihova nesreća je neobjašnjiva upravo zbog Propovjednika iz sijenke. Koliko god ljudi znalo za to, niko se ne uvjeri u nju dok ne bude gledalac ili pak igrač. Dovoljno je da se zna osoba koja je prošla kroz taj pakao, automatski se i toj osobi život pretvori u igru strave i užasa.  Najviše je taj horor krivila zbog paranormalnih dešavanja i halucinacija. Henri Spenser je izgubio život i bio je spreman na to. Zato se otarasio stranica dnevnika i prepustio se rukama smrti kada bi bilo ko posumnjao na to. Kako je vrijeme odmicalo, shvatila je da se svojevoljno predao i digao ruke.

Plašio se da će gore proći ako ga igra dočeka. Ili se plašio misterioznog lika koji je ucjenjvao Tomasa. Ili je samo htio da bude sa Lajlom Ostin; svojom tetkom.

„Saro?" - oglasiše se Džejk i Noa, te je isključila svoje misli i otvorila vrata. Uplakana i natečena, našla se u čvrstom i toplom zagrljaju svojih najboljih drugova. Opet je briznula u plač, te je Noa čvrsto uhvati za ruku. Njihov odnos je trenutno bio nedefinisan, ali joj opet to nije oduzimalo jaku vrpcu koja ih je vezala - samo prijateljstvo. Uzvratila mu je stisak i još jače se zbila između njih. Nikada se nije osjećala ovako slomljeno. Njena krila su sada bila beskorisna. Uvenula poput latice ruže i spuštena u dubine najmračnijih voda. Jer, na kraju krajeva, iz lavirinita patnje nikada neće izaći. U to se uvjerila onog momenta kada je saznala istinu. I kada nikako nije mogla da je prihvati.

Emotivno i duže poglavlje je izašlo. Vote i komentar mi znače <3