𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Trinaesto poglavlje

Glavobolja i bol u predjelu vrata. Konstantni mir i brujanje motora u pozadini. Lagana pjesma koja je dopirala iz radija i cvrkut ptica. Smijeh prolaznika i kuckanje čaša. Po svemu što su njena čula osjetila, shvatila je da je uveliko dan i da nije u svojoj sobi. Takođe je znala da joj sada ne može biti ni blizu.

Otvorivši oči, sporo se izdigla i primijetila da se nalazi u kolima. Njene torbe nije bilo na vidiku. Hvatala je panika. Bila je pokrivena muškom duksericom, a na sebi je i dalje imala ono što je imala prošle noći. Po izgledu kola i cigaretama koje su bile uredno naslagane u kutiji, tačno je znala u čijim kolima se nalazi. Stoga je, pod pritiskom šta se desilo Noi, otvorila suvozačeva vrata i pogledala oko sebe. Niko poznat nije bio na vidiku. Nijedna ulica nije bila ona koja je vodila ka motelu. Bila je totalno izgubljena. Čak je još uvijek bila u spavaćici. Osramoćena i vidno izgubljena, krenula je da se vrati u kola, kada joj dobro poznati glas doviknu:

„Dobro jutro, nevaspitana." - s osmijehom je pozdravi, a ona krenu ka njemu i krenu da mu odvali šamar. On joj je spretno uhvatio ruku i obgrlio je svojom.

„Šta se desilo sinoć?" - nestrpljivo ga upita, a on joj pusti ruku i gurnu je da ide ka kolima.

„Nakon ovog pokušaja šamaranja čisto sumnjam da ćeš saznati. Samo mogu da ti kažem da ti je svaka stvar na mjestu. Torba ti je u gepeku." - hladnokrvno će i nezainteresovano, a kada su ušli u vozilo, mogla mu je vidjeti ogrebotine i modrice po licu. Nešto se desilo. I sad odbija to da joj kaže.

„Šta si ti?" - unijela mu se u facu i analizirala njegove oči, a on joj kratko uzvrati pogled i odgovori u roku sekund.

„Ja sam Rej Donovan i prilično sam siguran da sam čovjek. A šta si ti?" - prkosio je i dalje, a ona se histerično nasmija. Frknula je i pogledala se u retrovizor. Izgledala je užasavajuće. Kao da je život u potpunosti pregazio.

„Ja sam Sara Makintajer i prilično sam sigurna da ću ti razbiti glavu." - na njene riječi je zviznuo, a potom je obrnuo ključ i krenuo da vozi. Po njegovom telefonu iz džepa, uvidjela je da ima još tri sata dok se ostali ne sretnu u podnožju i ne budu išli do Sedme Avenije da popričaju sa Rajanom.

„Odvedi me u sobu, smjesta. Imam neodložne planove." - zapovijedala je ushićeno, krajnje nepodnošljivo - samo što on nije mario za njene želje i planove. Išao je svojim putem i gledao isključivo svoja posla. U tom trenutku joj je došlo da zaplače. Maglio joj se vid i nije mogla jasno da vidi ispred sebe.

„Zašto ja?" - drhtavim glasom tražila je odgovore, ali nijedan nije navirao. On je, s druge strane, čistio grlo i pokušao da izabere najbolje riječi; a da samim tim ne oda puno. To zasigurno nije smio.

„Zato što moj nadređeni tako hoće." - to je zaintrigiralo. Pokušala je da se smiri, ali joj je cijelo tijelo podrhtavalo. Umalo je dobila napad panike.

„Jesi ti taj koji mi je ubrizgao neko smeće u vrat?" - odmahivanje glavom. Negiranje tvrdnje.

„Ja sam taj koji je spasio ulickanog i tebe." - aludirajući na Nou, ona se žacnu. Kako je mogao tako da ga nazove?

„Je li on dobro? Jesu li ostali dobro?" - na to je klimnuo glavom, rekavši joj kako će oni misliti da je hitno morala da napusti Ričmond. Da je morala da ode jer joj je svega došlo glave. Kao da se predaje.

„Niko osim Noe nije znao da si se sinoć vratila u sobu. Stoga je bilo lako napisati pismo. Dovoljno je da oni povjeruju u suvu laž." - isplanirano je pričao, a njoj se ponovo slošilo. Pokušavala je da odvrati misli od ponovnog povraćanja.

„Bler i Kristijan će me tražiti. Noa i Džejk će me tražiti." - osvetoljubivo će i kroz neprolivene suze, držeći se za kvaku u nadi da je auto otključano. Na svu njenu žalost, zaključao ih je prije nego je stigla o tome da misli.

„Ako misliš..." - naglo je zaustavio kola i primakao joj se. Gotovo je stiskao vilicu i pokušavao da ostane smiren - „da su toliko brižni staratelji, onda bi trebala da se zapitaš zašto Noa bilježi poene i statuse. Stavljena je velika količina novca na tebe i knjigu koju nosiš u torbi."

„M...molim?" - mucajući će, krajnje izgubljeno. Kao da je svaki naredni glas dopirao iz nesnosne daljine. Kao da tone u beskrajno dubokom moru.

„Dovoljno sam ti rekao. Sada me pusti da vozim. Rajan nas očekuje." - gurajući jezik put obraza i obuzdavajući se da ne brizne u očajni plač, noktima je u dlanove ucrtavala mjesece toliko da su umalo počeli da krvare. Jednom je, nekada davno, jedan čovjek rekao da je život kao rolerkoster. Sada je mogla da se uvjeri u to. Mogla je to da potvrdi. Bio je u pravu.

***

Sedma Avenija uopšte nije bila toliko daleko koliko je mislila. Čak je izgledala veoma mirno i optimistično. Zelenilo je paralo oči, a kućice su bile veoma interesantnog oblika i same boje koje su se topile sa sunčanim jutrom. Da su druge okolnosti, vjerovatno bi uživala u pogledu koji joj je pružen, samo što je sada jedva čekala da ode odavde. Ali opet nije znala šta je čeka kasnije. Kuda će je put odvesti. Sve se dešavalo isuviše neočekivano i brzo da joj se vrtjelo u glavi. Plašila se za ostale i njihovo dalje snalaženje. Opasnost je vrebala svuda, toliko spretno da je sinoć uspavana. S razlogom su napisane prijetnje grafitima koje je vidjela sinoć. To je trebalo dovoljno da je uplaši kako bi je izmamilo iz sobe. Tako su mogli lakše da je se dočepaju. I sigurno bi uspjeli u tome da nije bilo Reja - samo što nema potrebe da mu se zahvaljuje. Gajila je trenutno mržnju prema njemu, iako to i nije mogla nazvati u potpunosti mržnjom. S neke strane je mislila da je njegovo ponašanje čista izmišljotina. Da je to samo kako bi držao do ugleda - a opet bi streknula svaki put kad povisi ton na nju, jer na kraju krajeva, ona ga ni ne zna. Čak su i osobe koje najviše znaš spremne da ti okrenu leđa i postanu sve ono čega si se ikada plašila. Noćna mora ne mora biti utkana samo rukama neznanca. U tu mrežu se upletu mnogobrojne tajne i misterije koje dosežu i najdublje dubine okeana, a sve može da ih drži u šaci nama najbliža osoba. Neko u koga smo se uzdali. Neko ko nam je bio važan. A kako vrijeme prolazi, u Nou je najviše sumnjala. Mada opet, nije mogla tek tako da povjeruje u sve iznešene stavke. I to upravo jer joj je blizak. Njena osjećanja su je kočila u situacijama kada je trebala da bude najrealnija. Sada to rade opet. I naprosto uživaju u tome da je muče i da je gledaju kako pati.

„Tu smo." - staloženo je objavio crnokosi, a ona se trgnu i okrenu ka maloj, zabačenoj kući - skrivenoj i od najznatiželjnijeg pogleda i trunke pažnje. Vrijeme je isteklo, poput pješčanog sata. Odgovori su s druge strane tih vrata i morala je da ih sazna i time spasi i osveti mnoge izgubljene živote. I da nekako pobjegne od Reja. Što je brže moguće.

Novo poglavlje u ove kasne sate ;)
Uživajte i laka vam noć <3