𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Epilog

Napustivši svoju kuću, tog dana su krenuli ka Čejsu, ali broda nije bilo. Već bješe otišao. Zato su pješačili do bolnice gdje je navodno radila majka od crvenokose Roven.

„Mora da zna gdje joj se nalazi ćerka. A sa njom su i ostali." - pričala je Sara, iako je boljelo što su je ostavili. Boljela je slika grljenja Noe i Roven. Njegovih ruku oko njenog struka. Prilaska s leđa. Kada god bi pomislila na to, imala bi nagon da zaplače. Sada nije mogla. Nije imala kad da se pozabavi svojim životom i ljudima koji ga neprestano kvare. Vraćala je film na Reja i to kako je bila ubijeđena da je ubijen. Nije imao puls. Nemoguće da je tek tako oživio bez stručne medicinske pomoći.

„Kako si preživio?" - s pitanjem se ujedno prožimala tenzija. Nije znala kako drugačije da započne datu temu. Ruke su joj se tresle neprimjetno ulazeći u fazu straha.

„Već sam se upoznao sa skorom smrću i osjećajem da napuštam ovaj svijet. Nisam izmislio kako mi je drug igrao ovu igru, niti je pravi Rej Hil kroz to prošao. Bio sam saučesnik koliko i Damjan. Samo su nas različite sudbine zadesile. Njemu su skraćene muke, dok ja svaki dan živim sa njima. Rajanu sam sve to ispričao prije nego što sam izmislio priču o napadu i doveo te kod njega." - saznavši bolnu istinu i ime njemu drage osobe, u sebi je duboko cijenila što joj se otvorio povodom toga. Čula je to s dedine strane, koliko god bilo čudno da ga zove tako sad, kada su trebali da idu.

„Da li su ljudi za koje si radio naudili Rajanu?"

„Nisu ga pronašli u kući. Sve je otišlo u kurac." - psujući je dovršio, a ona stade kraj ulaza Sentare i zahvalno pogleda ka nebu. Bitno je da niko njoj blizak nije nastradao. Za sada.

Ulazeći unutra, slušala je nesnosnu buku i vrisku kroz bolnicu. Bila je opšta pometnja a nije znala razlog. Najviše se plašila da neko od njenih nije završio tragično. To sebi ne bi oprostila. S tom mišlju je jurcala zajedno sa ostalima, izgubivši Reja iz vida. Gužva ih je razdvojila. Sada je svako bio na svome.

„Izvinite, šta se događa?" - upitala je Sara jednu sestru, a ona je samo nastavila da trči. Izgledala je prestravljeno. Pokušavajući sama da shvati šta se dešava, naletjela je zgužvani papirić kraj nogu. Nesigurno ga je obmotala, a na njemu je pisalo: ovo više nije igra.

Drhteći poput jeze koja hvata pakosnoj zimi, uhvatila se za glavu i pokušala da nađe nekog poznatog. Bilo koga, ali u tome nije bila baš dobra. Po automatizmu je otvarala svaka vrata koja je njeno oko moglo da zapazi u gustoj masi, ali je svaka soba bila prazna. Ostali su samo krvavi kreveti i tragovi koji su vodili ka prostoriji za prijavljivanje i čekanje. Odjednom, prizor je uhvatio nespremnu. Ka njoj se zaletio nepoznati pacijent, mada, čim je krenuo da je zaskoči, uočila je lomljenje vrata i pad na pod. Sve se desilo prebrzo. Čovjeku je naudila neka viša sila. Umirali su sami od sebe. Nije znala u kakvoj noćnoj mori se sada nalazila. Sve je izjedalo do te mjere da je umalo poludjela. Izgubiće sebe. Izgubiće put koji gradi već godinama.

„Džejk, ovamo!" - čula je u bliskoj daljini, te se odmah trgnula i nastavila da trči ka drugom kraju hodnika. Gledala je svuda oko sebe, vukući ogromni duševni bol sa sobom. Nadanje je preraslo svaku mjeru. Toliko je željna da opet bude normalna tinejdžerka. Da vodi normalan život bez ikakvih tenzija i smrti koja joj je neprestano bila za petama. I to ne samo njoj. Svima sa kojima se družila. Svima koje voli. A trenutno se dešavao haos koji nikako nije mogla da objasni.

„Saro?" - upita nepoznata žena, a čim je ugledala pištolj u jednoj ruci, krenula je da bježi što dalje može. Cjelokupna situacija je djelovala neobjašnjivo; spontano i nerealno. Kao da se sve pretvara u fantaziju satkanu od niza košmara spojenih u jedno. U stvarnost.

Koža joj se konstantno ježila. Pokušavala je da nađe bar jedno poznato lice, ali joj nije išlo za rukom. Na glavna vrata se pojavila policija. Nosili su pancire i držali pištolje uza se.

„Svi na pod, odmah!" - uzvikao je jedan, ali je Sara samo nastavila da bježi van njihovog domašaja. Popela se na sprat i ušla u jednu od praznih soba namijenjenu za operacije. Skliznula je niz vrata i prošla drhtavim prstima kroz kosu. Znoj se slivao niz njeno blijedo lice, da je morala da otvori vrata i pronađe prozor da udahne svježeg vazduha. Međutim, čim je krenula da ga otvara, par klinaca zavezanih u kombiju joj je privuklo pažnju. Jedna je imala osobeno držanje i tvrdoglav pokušaj otimanja. To je bila Hejden. A sa njom je bio i ostatak njenog društva. Njene porodice. Njihov neprijatelj je držao pobjedosno knjigu u ruci, a čim se okrenuo, susrela se sa Tomasovim pogledom. Odmah se sagnula i pokušala da se pribere. Ispred nje je zadihano dozivao Rej.

„Gdje si se jebeno izgubila? Policija dolazi ovdje." - govorio je uspaničeno, sagnuvši se do nje. Pokazala je prstom ka prozoru. Pažljivo je pogledao svojim plavim očima ka dolje te mu je disanje za sekundu prestalo. Nije mogao da dođe sebi. Pogled je bio prikovan za tlo.

„Kako si znao za Roven ako kamera nije radila?" - sumnjičavo je upitala, a on odmahnu glavom.

„Obećao sam da ću da ćutim o tome, ali si očigledno suviše pametna da bih te pravio glupom." - govorio je, uspaničeno slušajući viku policajaca kako razbijaju vrata i provjeravaju svaku moguću prostoriju. Trebaju da se gube odavde. Smjesta. Moraju da im pomognu i to što je brže moguće.

„Roven Friks je Dominikova bivša. Prepoznao sam je one noći kada joj je Noa prišao. Zato sam se uvalio da idem sa tobom, morao sam da se uvjerim." - govorio je ispod glasa i brzinski, a ona ga je jedva pohvatala.

„Dominik je takođe tražio. Bio je ubijeđen da mi je ona pomogla da prikrijem da sam živ. Očigledno je zaboravio da je mala psihotična kučka."

„Sve u svemu, morao sam da ćutim. Morao sam da ga ubijem kako bih osigurao ćutanje s njegove strane. A i postojalo je uvjerenje da je Roven ta koja želi da naudi tebi i ostalima." - tu se ispostavilo da je u pravu. Ali je jedna stvar zbunjivala.

„Zašto je onda Tomas Braun tamo? I ostali za koje si radio? Zašto je se jednostavno ne otarase?" - pitajući to, začula je pucanj. Zatim pad i par kapljica krvi koje su dospjele na zid blizu njih. Njeno oko je odmah to zapazilo, a srce je počelo nesnosno da lupa i bubnjanjem stvara tenziju u glavi.

„Dominik je bio vođa, ali je očigledno Roven bila s njim da bi iza njegovih leđa to promijenila. Podmetnula mi je da ga ubijem." - polako je shvatao, vrativši pogled na Saru. Sada je sve polako dobijalo smisao.

„Moramo da odemo odavde i smislimo plan. Nismo bezbjedni." - ustavši, pružio joj je ruku da pobjegnu, ali se ispred njih pojavilo par ljudi u uniformama. Nisu imali nikakvog izbora. Nalazili su se između dvije bolničke sobe.

„Ruke u vis. Polako se spustite na koljena, ili ćemo pucati." - nije bilo vremena za poštovanje zakona. Hitro su otvorili bolničku sobu s njihove desne strane i pogledali visinu preko stakla prozora. Bilo je sad ili nikad. Žrtvuj se ili budi u vječnoj zamci.

„Moraćemo da skočimo." - rekavši to, ona se skamenila i pokušala da se udalji, ali je on uzeo za ruku i primakao je svojim usnama.

„Neću dozvoliti da pogineš. Moramo da idemo." - govoreći to, u pozadini se čulo razbijanje vrata. Svaki sekund im je bio važan. Ako se odluče na tu metodu, nema povratka.

Sve je proteklo nepromišljeno i krajnje brzo. Prebacili su noge preko i udahnuli vazduh. Vjetar im je pomutio vid. Crnokosoj se kosa vijorila na sve strane.

„Stani!" - rekao je jedan policajac ušavši unutra, a oni se uhvatiše za ruke. Vrijeme im je isteklo. Sada je pravi čas. Za njima je u poletu čula par metaka kako se probijaju kroz zid. Jedan je pogodio staklo koje se nalazilo na milimetar od njih. Morali su to da učine. Nemaju drugog načina. Sada su im sve nade položene u ovo. I to da prežive.

Prešavši ivicu, prepustili su se osjećaju i savladali su strah.

„Ti si djevojka s krilima. Poleti." - rekao je prije nego je čula sopstveni glas u glavi kako joj govori jednu prostu riječ.

Skoči.

Nemajući izbora, pustila se. I cijeli život joj je proletio u sekundi, ali je jedno znala.

Sada zasigurno nema povratka.

Krajnje poglavlje prvog dijela duologije. Nadam se da ste uživali <3 Hvala vam na svoj podršci, volim vas! Sada vam spremam nešto novo i neočekivano. Be ready!