𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Dvadeset četvrto poglavlje

Osjećaj krajnje zbunjenosti. Težina u grlu i isprekidano disanje koje je pratilo dok se vraćala kući, ali ne sama. Tik iza nje, negdje u neposrednoj blizini, koračao je Rej. Kada nije mogao da je ubije, mogao je da sklopi dogovor. Očigledno je ovo usluga koju je zauzvrat tražio jer je lišio zatvora. Čovjeka koji je spavao na brodu su ostavili u čvrstom snu, s porukom da ih ne čeka. Iako preko svoje volje, pa čak i uprkos tome što je obećala da će biti mirna, opet je željela da pobjegne od njega. Da se izgubi u vidu magle. Samo što je znala da joj to ne bi pomoglo. Našao bi je i ubio. Tada već niko ne bi mogao da ga spriječi. Nestala bi bez ikakvog traga, zauvijek zaboravljena u zabludama ostalih. Na kraju krajeva, morala je da krije Reja od ljudi za koje je radio. Od istih onih koji jure njene prijatelje i nju. Od istih za koje Tomas Braun radi. U zamjenu za to, on će im pomagati i govoriti im njihovu dalju putanju. Najsigurnija mjesta za skrivanje. Nudi im pomoć kakvu ona ne bi očekivala od njega. Ni u snovima. Ponajviše je kočilo što ne zna šta da kaže Džejku i Hejden. Kako stvari da objasni Noi. Koliko da prećuti zbog Roven. Sve je to pritiskalo i nije joj davalo prostora da razmisli. Cjelokupna situacija je stegla oko grla u obliku užeta i nije popuštala. Niti će popustiti sve dok je ne uguši. Od toga nije mogla da pobjegne.

„Zašto radiš sve ovo?" - upitala je, ne gledajući put njega. Gledala je na kuću svog djetinjstva koja se nalazila samo par metara od njih.

„Zato što ne mogu da preživim radeći sam. A i zabavno je gledati kako si na oprezu zbog mene." - to je razjarilo, ali je ostala pribrana. Pokazala mu je srednji prst preko ramena.

„Ako si mislio da će moj prkos popustiti, gadno si se prevario, ubico." - nastavivši da hoda put vrata, zgrabila je kvaku i otvorila ista. Kuća je bila tiha. Vladao je opšti muk. Sumnjala je da spavaju. Nemoguće je da su u ovo doba dana legli, još niko nije znao gdje se nalazi. Dozivala ih je sve redom, usput otvarajući vrata i gledajući svaki kutak.

„Otišli su." - oglasio se Rej, gledajući prašnjave tragove patika kako izlaze kroz klizeća vrata dnevnog boravka. Čim je zašla tamo, prizor je zaprepastio. Garnitura je bila prevrnuta, pribor u kuhinji razbacan, a televizor koji ni ovako nije radio, polomljen. Zaprepašćeno je sjela na pod i zarila glavu u šake.

„Ne bi me ostavili. Sigurno im se nešto desilo."

„Ili ih je Roven nagovorila." - vadeći kameru iz nevidljivog ćoška, ona ga sa podignutom obrvom pogleda.

„Morao sam da ih stavim kada sam radio. Trebao sam da budem siguran da se nećeš vraćati ovamo. Srećom i dalje radi." - kratko će on, uzeći je u ruke. Po lijepljenju i previjanju, uvidjela je da je to bila obična kamera. Nikakva kakvu je ona očekivala. Međutim, bila je dobro sakrivena. Mada, čim je vidjela otkinute kablove i čula Rejevo psovanje, znala je unaprijed šta će reći.

„Neko je razotkrio i odlučio da nas sjebe prije vremena." - gubeći nadu, ona iz sve snage lupi šakom o zid. Krenula je da baca sve što joj se nađe za rukom, time praveći još veći nered i galamu. Mekol je ščepao za iste i popeo na šank kuhinje. Ruke joj je držao oko svog struka i time je sprječavao da učini bilo kakvu glupost.

„Saberi se i ne budi ishitrena, živko. Ne trebaju mi tvoja sranja sad." - strogo će, ali s dozom nečega što nije mogla razaznati. On nikada nije mario za njene postupke. Međutim, to je bilo kada je imao za misiju da je smakne i dočepa se knjige. Sada se ništa nije promijenilo. I dalje je pokušavao da je ubije.

„Nećeš mi ti govoriti šta da radim." - unosila mu se u facu, a on joj se unio još više i obmotao joj ne noge oko sebe. Pribio je uz šank i postavio tako da leži.

„Jesi sigurna?" - pitajući je to, ni sama nije znala da li je. Imala je pritisak poput erupcije u sebi i suzdržavala se da bude pribrana. Ruke je makla i stavila ih njemu oko vrata.

„Sigurna sam." - iako to nije bilo nešto uvjerljivo, on je pustio i pokazao na nered koji je stvorila.

„Spakuj najbitnije u neki ranac i dođi sebi. Za sat vremena moramo da napustimo ovaj posjed. Pitaću Čejsa da nam da brod, sigurno još spava onamo." - povezujući u glavi da je to vlasnik koga je prethodnu noć upoznala, klimnula je glavom i otišla na sprat. Ušla je u svoju dječju sobu i posmatrala prazninu koja se prikovala za njenu dušu. Sjećala se zvukova sreće i svog djetinjstva  koje je bilo i više nego dovoljno za siguran život. Sada je sve samo ne to.

Zatvorivši vrata, krenula je ka sobi roditelja i krenula da miriše majčine i tatine stvari. Miris je opio i izgubila je pojam o tome da treba da se sprema. Taman kada je krenula ozbiljno da uzima sve što bi moglo da joj zatreba, umalo je vrisnula kada je vidjela natpis ispisan karminom na ogledalu. Držala se za grudi i gledala svuda oko sebe. Morali su da krenu što je prije moguće. Nije bilo vremena za bilo kakvo pakovanje i gluposti.

„Rej!" - uzviknula je glasno, ali se on nije odazvao. Potrčala je ka podnožju i ugledala crnokosog kako je zabio nož u priliku ispred njega. Imao je posjekotinu na obrazu i nedokučiv pogled. Osoba koju je usmrtio je imala plavu kosu i oštre crte lica.

„S njim si radio?" - nije morao išta da kaže na njeno pitanje. Unaprijed je znala odgovor.

- Samo što mi neće ići u prilog ako me plavokosi bude ucjenjivao kao Tomasa. Dodatni poeni mi ništa ne trebaju. - prisjećala se riječi iz Henrijevog dnevnika, time shvativši, konačno.

„Ovaj je ucjenjivao Tomasa Brauna da nas oda u zamjenu za dodatne poene vezane za igru. Pokušao je i Henrija Spensera, ali je odbio." - proračunato je pričao, a Sara je već znala o čemu priča.

„Dominik Fej je ubio Henrija Spensera. Zatim ga je gurnuo s prozora da izgleda kao da je samoubistvo. Tomas bi isto tako završio da je odbio." - slušajući ga, skoro se stresla kada je saznala da se ubica nalazio na žurci gdje se pojavila. Gdje su bili njeni poznanici, prijatelji. Tomas je namjerno sve to organizovao.

„Da s vama slučajno ne radi neka crvenokosa djevojka?" - glasilo je pitanje, a on odmahnu glavom.

„Dominik je bio u vezi sa crvenokosom, ali su se brzo razišli. Čudi me da je nije ubio." - govorio je on, gledajući je prodornim očima koje su se od spleta okolnosti smračile.

„Da li je igrom slučaja ta djevojka bila mojih godina? Da li je išla u Meklejn?" - na to je on odmahnuo glavom, probudivši sumnju posljednjom rečenicom.

„Bila je dosta mlađa, ali nikad nije pričao o njoj. Niti je to ikoga zanimalo. Pisala je prijeteće poruke kada su raskinuli. Govorila je kako će nas odati i prijaviti policiji. Zbog toga joj se vratio. Čuo sam samo da ga je varala sa Tomasom. Zatim je bacila oko na novog dečka. Ličio je dosta na Feja."  - sjećala se scena i replika, izgleda i mnogih trenutaka od prije kako bi sklopila kockice. Ovo što joj je Rej rekao bi moglo da im doista pomogne.

„Ne misliš valjda da je Roven njegova djevojka?" - gledajući u njega mrtvog, ispravio se i nastavio da posmatra Saru.

„To jedino ima smisla. Ako to dokažemo, moći ću lično da je se otarasim." - prisjetivši se natpisa na ogledalu: Niko ti ne duguje život, ali ja ću biti ta koja ti duguje smrt - proključao je bijes u njoj i dovršila misao:

„I ako budem primorana, ubiću je. Kolike god posljedice bile."

Novo poglavlje je out! Nadam se da vam se sviđa <3