𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Sedmo poglavlje

Enterijer kuće više je bio kao kabina. Tijesan, zagušljiv i nepodnošljiv zbog omladine koja se nalazila unutra. Probijajući se kroz masu, njene oči nigdje nisu zapazile Nou, već je samo osjetila tapkanje po ramenu kada je skrenula ka kuhinji.

„Gdje si ti isparila sinoć?" - reče Braun, dok je proučavao njenu figuru u haljini. Kakva god neprilika da ih snađe, on ipak ostaje perverzni šmokljan.

„Ne tiče te se. Gdje je Noa?" - odmah je prešla na stvar, a on se podmuklo nasmija. Pokazao je iza njegovih leđa, ka sobama koje su bile zatvorene. Sara je progutala knedlu i počela da cupka nogom o pod.

„Možda bi trebala sama da obiđeš sobu s lijeva." - tom rečenicom završi cijelu konverzaciju, a nju ostavi u neprijatnom iskušenju. Znala ga je kao odanog prijatelja, ali kao odanog partnera i nije. To je usadilo sumnju u njoj i kočila je pomisao šta bi mogla da zatekne unutra. Treba da bude spremna na sve, ali to sve se vuklo u beskraj. S naporom i krajnje nečujno otvorala je vrata, a kako je virila jedino je mogla vidjeti žensku figuru žarke boje kose kako leži na krevetu. Bezlično je gledala ispred nje, što je mogla naslutiti da je njen prijatelj... momak? Ni u šta više nije bila sigurna. Sumnjala je u svaku misao i svaku riječ. Negodovanje je lebdjelo oko nje u vidu oblaka, ali to je pokušavala da zanemari. Još više je odškrinula vrata, vidjevši totalnog neznanca.

Skot me je prešao.

S olakšanjem im je pritvorila vrata, znajući da je Tomas zezao. Mada joj se ta sprdnja nimalo nije dopala. Taman je htjela da krene ka Džejku, kada iz sobe do izađe niska crvenokosa i igrom slučaja se sudare. Samo je prošla pored Sare - bez ijednog izvinjenja. Odmah za njom iz sobe laganim korakom izađe Noa. Srce joj se presjeklo. Čim je ugledao, raširio je oči i piljio u nju otvorenih usta. Sigurno nije želio ovako da se sretnu. Čak nije mogao da se ni nada da će se sresti na žurci. Bili su udaljeni svega dva metra - crna košulja koju je nosio bila je raskopčana, a na vratu je ugledala crvenkasti trag koji je više ličio na otok. Međutim, nije bila glupa. Djevojka je izašla iz iste sobe u kojoj je on bio. Bila je sva pometena. On takođe. S nevjericom ga je posmatrala, ali je zadržala pokeraški mirnu facu, dok je unutra ključala.

„Svoju zabrinutost si htio da iskorijeniš kombinacijom?" - staloženo je upitala, a on joj se primakao za korak.

„Nije onako kako izgleda." - opravdavajuće će, a ona ga ućutka. Nije imala vremena za drame. Za uzaludna objašnjenja.

„Tvoja priznanja ipak nisu bila stvarna, Noa." - polako su je savladavale emocije. Čula je sopstveno bubnjanje srca. Pritisak u ušima.

„Saro, samo me saslušaj."

„I meni je drago što te opet vidim. Mislim da je bilo dovoljno za noćas, prijatelju." - naglasivši posljednju riječ, krenula je da ide, ali je zaustavi nagla vriska iza kuće. Mahinalno je potrčala i nasilno gurnula zavjesu koja je dijelila od zastrašujućeg prizora. Svi su počeli da paniče i da se razmiču. Ništa nije mogla kristalno jasno da vidi, dok se nije skroz primakla. U bazenu koji je bio u sklopu kuće plutalo je tijelo, a vodu je popunjavala krv, sporo i bolno. Malo je trebalo da ga Sara prepozna. To je bila osoba koja ih je uvela u kuću Bramsovih. Koja je pošla sa Tomasom u istom pravcu kući one večeri kada se grozota desila. Gledajući ga bez ijednog treptaja, počela je da drhti. Odjednom se oko nje pojavilo opšte crnilo. Njega su počeli da vade. Da ga oživljavaju, ali niko nije znao u šta su se upleli. Niko nije znao da je već bilo kasno da se poduzme bilo šta.

Počeće da umiru. Jedno po jedno.

***

„Roditeljima je javljeno. Noćas stižu kući." - govorio je jedan od policajaca, a ostali ćutaše. Čim su ustanovili da je mrtav i da se ubio, pozvali su stručne ljude da uzmu stvar u svoje ruke. Nisu spominjali igru, kao ni ostala tijela koja su vidjeli - pogotovo jer im Sara još nije ispričala da očigledno imaju kolekcionara leševa nedaleko od njih. I da toj prilici oni služe za sakrivanje čudnih i misterioznih knjiga.

„Morate da se raziđete. Ne smijete biti ovdje." - na to se svi zgledaše. Crnokosa je morala da nađe neki trag. Neki povod ili nagovještaj samoubistva.

„Mogu li sekund da uzmem telefon? Ostao mi je u jednoj od soba." - pokušavala je da izgleda što prirodnije dok je pitala. Policajac joj je skenirao lice, dok su ostali diskutovali napolju. Tijelo je odnijela hitna pomoć, a potom većina uđe u svoja službena kola.

„Budi brza i nađi ga." - kratko će, a ona mu se zahvalila pogledom.

„Idem s tobom." - Noa dobaci, a ovaj ga značajno pogleda. Samo je mahnuo rukom u smislu da ode, jer sada niko ništa nije mogao da pokuša. Bili su opkoljeni policijom sa svih strana. Forenzičari su na bazenu uzimali obrise i fotografisali mjesto, što je bila savršena prilika da malo pronjuška. Otvorila je sobu u kojoj je bio Noa sa crvenokosom. Želudac joj se prevrnuo. Krenuvši da je zatvori za sobom, plavokosi metnu nogu i uđe za njom.

„Ne treba mi tvoje društvo." - kratko će i drčno, idući ka radnom stolu koji je bio veoma uredan. Štaviše, po mladom Henriju Spenseru - kako su saznali da se zvao - vidjela je da je pedantan i da drži do sebe i onoga što ga okružuje. U čemu boravi.

„Uspori i pusti me da objasnim." - uzeo je za ruku i blago stegao, dok je sa nestrpljenjem gledao. Ona mu je otrgla istu i nastavila da otvara fioke i gleda ormare.

„Pamet u glavu, Grej. I ubuduće pazi kome pričaš puste priče. Ja nisam budala. A nakon svega što sam proživjela, zasigurno nisam naivna." - tu ga je presjekla. Zaćutao je i ljutito stisnuo pesnice. Noa je bio specifičan jer nije umio da obuzda bijes kada je to bilo potrebno. Obično su ga Džejk i ona smirivali da ne uradi kakvu glupost. Sada nije bilo Džejka kao sudije da procijeni situaciju. Bili su samo on i ona. A sada joj ta intimnost koja je prerastala u tenziju nije trebala.

„Ako misliš da bih pogazio svaku svoju ispovijest od te večeri... onda ni ne zaslužuješ da išta čuješ od mene." - bijesan kao ris izjurio je iz sobe, a ona se uhvati za glavu.

Sjeti se zašto si ovdje.

Nemajući vremena za gubljenje, krenula je da zatvara plakar - kada joj za oko zapadne kutija koja je virila ispod debele, sive dukserice. Otvorila je nečujno i unutra našla list, a odmah ispod njega dnevnik. Uzevši listić u ruke, uvidjela je da je čitkim slovima ispisano ime Lajla Ostin - tetka koju nisam imao priliku da upoznam. Trpajući to ispod haljine, telefon koji je već imala kod sebe držala je u ruci kao dokaz da ga je "pronašla", a zatim napusti Henrijevu sobu i ostalima dade znak da treba da izađu odatle - i da shvate ko je zaista bila Lajla Ostin, i šta joj se, dođavola, desilo.

Dobro veče! Izvol'te nastavak! Sjutra izlazi osmo poglavlje. Uživajte <3