𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Četrnaesto poglavlje

Unutrašnjost Vajtovog doma ličila je na opšti bunker. Kao da žive u nekoj vrsti apokalipse. Ali, imao je pravo. Ipak je on jedini preživio. I nikada nije znao šta će ga zadesiti; ili tačnije ko. Sada kada znaju da je knjiga kod Sare, svako kome se približi izložen je opasnosti. Neznanci traže odgovore, a jedino šta zna o njima je to da su u svemu ovome oni negativci.

„Šta te sve zanima, mlada damo?" - pitao je stari Rajan, obazrivo joj proučavajući lice. Izgledao je dosta sumnjivo. Više puta joj je analizirao izraze i način govora. Samo mlataranje rukama i položaj tijela. Po boji očiju je podsjećao na nekog, ali Sara nije mogla tačno da utvrdi na koga. Ili se samo bojala da to iskaže, pa makar bilo u mislima.

„Zanima me igra. Kako ste se izbavili iz nje? Zašto me čudne stvari progone iako nisam igrala?" - pitala je pitanje za pitanjem, nestrpljivo iščekujući odgovore. Kršila je ruke u krilu i neprestano brisala znoj sa čela. Iako se presvukla prije nego su bili primorani da pješače do Vajtove kuće, opet je spopadala nesnosna vrućina sa iskrama naglog uzbuđenja.

„Igra ne mora da te proklinje jedino ako si saučesnik. U knjizi koju posjeduješ mora to da piše. I mislim da što prije moraš da je pročitaš." - kritikovao je i upozoravao, a ona klimnu glavom.

„Dovoljno je da čuješ riječi koje izgovaraju. Da vidiš mrtva tijela koja je igra prouzrokovala. Štaviše, čim kročiš na prag Bramsovih, ti si u neku ruku prokleta - ali ne potpuno. Ne dok ne postaneš svjedok nečije smrti. Mada, koliko god te ovo strašilo, tako je - kako je. To je upravo ono što igra hoće od tebe; da se plašiš. Da si paranoična do te mjere da izgubiš razum. To te izjede - i na kraju ubije. Naravno, ne smiješ ni da odustaneš, u suprotnom nećeš ni trepnuti, bićeš mrtva." - to je ulilo jezu u njene kosti, da su joj se dlačice na potiljku naježile. Dlanovi su joj se znojili, dok je Rej nije ćušnuo. Na kratko, i to isuviše kratko, je djelovao kao manji idiot. Uzeo je objema rukama za ramena i okrenuo je k sebi.

„One noći kada si upala u moju sobu, odmah si mi ličila na ptičicu. Svojim duhom i obzirnošću sam vidio da su ti krila satkana od dobrote i da će ti se let neće završavati još, iako si ponekad drčna i živčana." - tiho joj je pričao, a onda se pribrao i udaljio od nje. Prošao je prstima kroz kosu i uzeo kutiju cigara sa stola.

„Čekaću te napolju." - kratko će, vrativši svoju bezobzirnost i hladnoću nazad u stvarnost.

„Odmah si mi ličila na ptičicu..." - prisjećala se svakog časa, sa sitnim osmijehom na licu. Iako je već znala da je u toj sobi bio sa razlogom, samo kako bi došao prije do nje. Iako je znala da je uzeo zbog posla, pa čak iako je znala da je sve ovo dio naređenja, bila mu je zahvalna na riječima koje joj je uputio. Crnokosi je pokazao da ima i toplu stranu, samo što je jednim treptajem na to zaboravila.

Čini mi se. On je kreten.

„Pa, dolazi na red kako sam se izvukao. To je prilično zeznuta stvar, jer sam ja bio taj koji se oduzeo od straha kada smo bili na Ostrvu Zaboravljenih." - pomenuvši to, ona se lecnu. Nastavila je sa prethodnom pažnjom da ga sluša, jer se prilično udubio u ono što priča.

„Ostrvo Zaboravljenih nije bilo nikakva bajka ili paranormalna stvar. To je samo ostrvo Hog. Tamo drže svakog koga su uspavali jer im je trebao za nešto bitno. Obično su nas preispitivali ko je sve igrao, šta sve znamo i koje simptome smo imali od početka igranja. Knjigu su i tada tražili, ali smo im za to bili beskorisni. Ja sam, doduše, znao gdje je. Ja sam je u početku i skrivao, dok nisam dobio sina. On je taj kome si je ti oduzela. Možda je to najbolja odluka koju si napravila, u suprotnom mi sve otišlo dođavola." - slušajući to, osjećala se ponosno. Raspoloženje joj se popravilo mišlju da je svojim prijateljima i njoj kupila više vremena za život.

„Htjela sam da Vas pitam jedno lično pitanje." - pripremivši se da ga izgovori, krenula je:

„Ko vam je bila Lajla Ostin?" - stari Rajan se na ovo pitanje raznježio. Gledao je u daljinu sve dok su mu se naočare maglile od neprolivenih suza. Pogledao je ka nebu i pružio ruku ka njemu.

„Ona je bila ljubav mog života. Istina je, u početku se nismo podnosili. Jedva smo mogli da se pogledamo. Kada se iz mržnje rodi ljubav, nekako bude najljepša. Njena jačina ne može da se poredi ni sa jednom drugom. Mada, istini na volju, kasnije sam upoznao svoju ženu Meredit Parker. Napustila me prije dvije godine, bila je zdravstveno loše. Koliko god sam je volio, prve prave ljubavi se nikada ne zaborave. One vječno žive u nama iako smo svjesni okolnosti i same surovosti realnog svijeta." - sa težinom u glasu je govorio, opet gledajući u Saru.

„Nadam se da sam ti bar malo pomogao i otvorio oči." - tada mu se ona primakla i uhvatila ga za ruku. U očima mu je vidjela neopisanu i uzdržanu bol.

„I više nego što mislite. Vi i Lajla ste zasluživali više." - tim riječima ga je probala utješiti, ali se u svemu tome desio zaplet.

„Da nije sve ispalo tako, danas ne bih imao svog sina i predivnu unuku. Tako da sam ujedno i srećan što se sve tako odigralo." - time je okončao njihov susret, čvrsto je zagrlivši. Čudna spoznaja je oblila, ali je brzo isparila. Rej je ušao i prekinuo momenat. Izgledao je opet kao i prije. Imao je čak bezličan izraz na licu.

„Rajane, njeni prijatelji bi još malo da dođu. Nemoj sve da im odaš, ipak samo Saru traže i pokušaće da je dobiju preko njih. Moguće je da će ih pratiti dovde. Momci će biti tu da ih pokupe i odvedu na sigurno kasnije." - pogledao je na kratko u crnokosu, a ona mu zahvali klimanjem glavom. Znao je da joj je stalo do njih. Pa čak i do Tomasa. Svaki život ima svrhu koliko god joj je štete nanio. A ona je gledala na svijet samo kao na dobro mjesto. To se moglo vidjeti u samom pogledu. Ništa nije trebala da izgovori, iako je na samom početku željela da Tomas Braun bude izbrisan sa lica zemlje. Otkad su u ovom hororu, paze jedno na drugo kao malo vode na dlanu.

„Dogovoreno, Rej. Tebi prepuštam djevojku, i budi malo nježniji, ipak si i ti kroz ovo prolazio." - značajno ga je pogledao, a on ućuta. Ta nesnosna tišina je trajala samo malo. Koji minut.

„Nisam igrao, ali moj najbolji drug jeste. Umro je prije tri godine a ja o tome da je igrao nisam imao pojma. Propovjednici iz sijenke te na svašta natjeraju, pa i na to da postaneš čak i dobar lažov." - sa gnjevom je pričao, da joj se učinilo da je na momenat ugledala suze u očima. Ova grozota uzima ljudima živote brže nego bilo šta drugo na ovome svijetu. Ponekad je, prije nego se i upetljala u sve ovo, razmišljala koliko ljudi je izgubilo svoju porodicu i prijatelje. Koliko njih je izgubilo svoje sudbonosno da i prve ljubavi. Zaista nije željela da ona ili bilo ko drugi prođe kroz to. Da ih i oni izgube kao laticu koju oduva prohladni povjetarac.

Ustavši, zamišljeno je i odustno napustila stan Rajana Vajta, te je opet ubila dnevna svjetlost pravo u oči. Na samom izlasku iz kuće, nije ni primijetila niz ramova na zidu kraj ulaznih vrata. Jedan je čak odudarao od svih drugih. Jer, na njemu se nalazio dres i nije pisalo: Rajan Vajt. Pisalo je:

Rajan Makintajer.

Zdravo ljudi! Novo poglavlje je out<3
Svaki vote i komentar mi znače :)