𝐏𝐫𝐨𝐩𝐨𝐯𝐣𝐞𝐝𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐢𝐳 𝐬𝐢𝐣𝐞𝐧𝐤𝐞

Dvadeset treće poglavlje

„Toliko si divna." - govorio je Tomas, vozeći pravinom. Pijan je Saru vraćao kući sa nastave. Uveliko ih je preskakao.

„Imam važnija posla." - govorio bi on, a ona se dalje nije uvlačila u razgovor. Nikada nije prošlo dobro. Gdje god bi zabadala nos, dobila bi prijetnju i šamar. Povišen ton ili ono najgore, odnos. Sara je izgubila nevinost na najgori mogući način. Na način na koji je mislila da neće ni u ludilu. Srce joj se cijepalo svaki put kada bi se prisjećala modrica i plača. Krvave posteljine i drhtanja tijela. Uplakanog lica i ne dolaska kući te večeri. Zaspala je na klupi kraj kuće, a čim se pribrala i suzdržala suze, iskrala se u sobu i sa mukom zaspala. Nasilje i odnose je trpjela mjesecima, sve dok nije skupila hrabrosti da raskine i prijeti mu policijom, što nikada ne bi mogla da uradi. Sara je bila dobra to te mjere da nije željela da se sudi sa njim i pošalje ga u maloljetnički. S druge strane, zbog toga je izjedala ogromna krivica i kukavičluk. Trebala je da ga tuži i liši ostale saznanja da ih je izdao. Umjesto toga, on sada šeta na slobodi. Spreman da dođe po njih. Možda čak da ih ubije.

„Silovaću te dok ne umreš." - rekao je odjednom se stvorivši kraj nje, a ona očajnički vrisnu. Bila joj je potrebna pomoć.

Nalazeći se u stranoj prostoriji, ustala je i protegla noge. Sunce je naviralo sa svih strana, a odmah ispod sebe je čula udaranje talasa koji bi naletjeli. Po njihanju i samom sluhu, polako je pokušavala da zaboravi na još jednu noćnu moru i usredsredi se da je na brodu. Izašavši potom iz sobe, ugledala je Reja kako upravlja istim, vrteći se nedaleko od obale. Čovjek je ležao do njega i spavao. Kako bi dala znak da je budna, zakašljala se i sa strahom jednim dijelom ušla nazad u prostoriju u kojoj je do maloprije boravila.

„Ko bi rekao da te još nisam ubio i bacio u more." - reče Rej, zaustavivši brod i došavši do nje. Ona brže-bolje krenu da zatvori klizeća vrata, ali njegova ruka je vješto zaustavi u tome. Satjerao je nazad na dušek preko koga je bio neuredno bačen čaršav, te je stao naspram nje i znatiželjno je proučavao.

„Tako malo mi je falilo da se dokopam knjige. Čak sam izmislio cjelokupnu priču i sebi zadao par udaraca da ispadne da sam te izbavio iz sranja. Na kraju si me ipak ti zajebala." - govorio je sa podsmijehom, gledajući je svijetlim očima. Nož je opet ponio sa sobom. Vrtio ga je oko prsta.

„Imaš priliku da me ubiješ. Svakako sam sita tvojih bolesnih igrica." - odgovorila mu je, krenuvši da ustane, ali je on spusti nazad.

„Imao sam priliku da te ubijem sto puta do sada. Ali to više nije moj posao. Sada jure i mene koliko jure tebe." - na to je dobila nalet pitanja, ali se suzdržala. Nije smjela da pretjera. Plašila se za svoju dalju budućnost.

„Čudi me da te jure. Zvučali su prilično ljuto kada su nas jurili od bolnice. Žele da me raščerupaju."

„Par sati nakon toga su saznali da sam živ. Neuspjela misija te vodi to oduzimanja života, a još kada saznaju da si istu smrt skrivao od njih, to se pretvori u pravi pakao. Ono sa tobom nije bilo ništa lično. Svaka žrtva ti postane ista kada je u zamjenu za to nuđena sloboda." - govorio je, zauzevši mjesto do nje. Ona se pak odmakla i kršila ruke.

„Sinoć sam bio nasilan, ali moraš da ćutiš o ovome. Uostalom ću stvarno biti prinuđen da te ubijem." - prijeteći je govorio, ali je vratio nož nazad u džep. Shvatila je da su se ljudi koji su ih motorima jurili utišali zbog Reja Mekola. Sada im je njegov pronalazak i ubistvo prioritet.

„Uživaš u tome da ulivaš strah ljudima u kosti, zar ne?" - potvrdno je klimnuo, a ona frknu. Okrenuo je njenu glavu ka svojoj.

„Ne klimaj meni glavom, ptičice. Ne uzmaj moju dobrotu zdravo za gotovo." - na to se otrgla od njega i brzinski izašla na vazduh, ali se od tolike panike odlučila za nešto drugo.

Da skoči u vodu.

Ošamućena i dalje, osjetila je hladnoću ispod odjeće kako joj natapa tijelo i bistri um. Ovo joj je trebalo kako bi mogla trezveno da misli.

„Jebi se, Mekol." - rekla mu je odozdo, a on je iskosa pogleda.

„Žensko mi nikada nije prkosilo do ove mjere." - reče uz dozu uzbuđenja, a zatim je svukao majicu i uskočio sa njom u plavetnilo mora. Ulivao joj je strah i smirenje u isto vrijeme. Za manje od 24 sata je došla do zastrašujućeg saznanja. A to saznanje trenutno pliva odmah do nje. Zatim je naglo potapa. Odmah zaboravlja na smirenje i nadanje da će sada biti manje nasilan. Uprkos svemu, pokušava da je ubije. Međutim, ko ne bi kada je i sama pokušala da ubije njega? 

Vrištala je pod vodom. Bila je preplašena za vlastiti život. Udarala ga je rukama i nogama, sve dok nije izgubila snagu za takve akcije. Kroz sjećanja su joj prolazili roditelji. Deda koga je nedavno upoznala. Roven i Noa. Džejk, pa i Hejden. Svako je u obliku kratkih epizoda bio u njenoj glavi, a ona je vremenom prestala da vrišti i da se opire. Shvatila je da nema izlaza. Da je smrt kad-tad morala da joj pokuca na vrata. Možda su Propovjednici iz sijenke ovo imali u planu za nju. Možda je njoj ovakva sudbina prepisana.

„Jesi li ti poludio? Izvlači je iz vode." - čuo se vlasnik broda, a Rej je bio uporan, sve dok nešto u njemu nije popustilo. Izvadio je brzinom svjetlosti iz vode a ona poče da nakuplja vazduh u pluća. On joj se pak unio u facu i mrzovoljno je pogledao.

„Toliko sam treniran za ovakve stvari. Ubijao sam ljude kao od šale." - govorio je, vidno razjaren.

„Ali tebe nikako ne mogu da ubijem. U zadnji sekund se predomislim. Nekim čudom ti dam da živiš. A ja to nikada ne radim. Pogotovo ne djevojkama kao tebi."

Šta je Rej ovim riječima mislio? ;)
Postaje komplikovano. Sve se otima kontroli :)!