Priča o suncu i mesecu

13.

Udah.

Izdah.

Nakon aplauza i skandiranja koje ju je obgrlio poput laganih ptičijih krila, Katerina je sišla među zvanice sa Andrejem pored sebe. Između njih je postojao zid sazidan od neizgovorenih reči i netrpeljivosti, nijedno ne želeći da ga razbije. Andrej se nije usudio ni da je pogleda, gotovo kao da se ono što se odigravalo svima pred očima nekoliko trenutaka ranije bilo samo plod njene mašte.

Udah.

Izdah.

Šake su joj pobelele od siline kojom ih je stegla, pokušavajući da ne stiska vilicu i da se barem malo pribere. Shvatila je da reči ljudi iz gomile nisu dopirale do nje; nije čak bila sigurna ni da je izgovarala nešto iako je delovalo da jeste. Nekoliko puta joj je pažnju privukao Popovov smeh, nešto što je njenim ušima bilo toliko strano, a opet toliko prijatno da to nije želela da prizna.

Ljudi su se smenjivali u njihovom društvu, neki želeći da im Katerina da blagoslov poput svetice koja nije bila, neki zahvaljivajući pukovniku da sve što čini za Rejvenšild i Vrhovnog Kralja, a neki su samo želeli da razgovaraju i uvere se da je princeza pred njima zaista java. Stresla se od pomisli da ovo čini čitavo veče, praveći se kao da se sve oko njih ne raspada, ljudi ne umiru, a savijači nisu samo okrutno oružje u borbi protiv vetrenjača.

Udah.

Izdah.

Katerina nije ni u snu pomislila da ljudi mogu samo prisustvom da joj izbace vazduh iz pluća, osećajući fizičku bol kao da joj je ovaj organ u nečijim rukama na milost i nemilost. Nije shvatala zašto se tako oseća, panika je već trebalo da je prođe. Obavila je ono što je trebalo - žigosala je Andreja, načinila ga je svojim pijunom. Ali osećajući sprženost njegove kože u svojim nosnicama nije mogla da ne misli o tome kako je to samo bila jedna velika greška.

,,Jako je teško doći do vas dvoje večeras'', iz pogubnih misli ju je izvukao nepoznati muški glas, pun sirove dominacije i okrutnosti. Guste kose prošarane sedama i istom takvom uredno podšišanom bradom, stajao je ispred njih pogleda punog senzualnih konfeta i nečega što bi se moglo opisati trnovima ruže. Katerina je verovala da je bio dosta stariji no što je izgledao, njegovo mladoliko lice i šeretski osmeh koji je titrao zlokobno na usnama je vrlo olako zavaravao ljude. Na prvi pogled nije prepoznala priliku ispred njih, ali ugledavši sazvežđe na okovratniku njegovog tamnog kaputa koji se slagao sa odelom u boji opsidijana, nevidljivo zvono u njenim mislima je pozvonilo. ,,Mislim da se nismo zvanično upoznali.''

Kralj Džulijan Volkov sa dvora Najtfolsa.

Bio je najmoćniji nakon Vrhovnog kralja, izuzimajući Kralja Tame koji nije bio dostojan pomena znajući istoriju kako je do svog trona došao. Dobar deo Rejvenšilda je smatrao da je Kralj Džulijan baš taj koji je trebalo da se nađe na mestu Vrhovnog kralja, poznajući njegovu istoriju osvajanja, ambicioznosti i opakosti. Kralj Avgustin nije bio neko kog je narod svojevoljno izabrao niti podržao, a naročito mu nije išlo u prilog što je podržavao savijače. Odluka je prelomila iznenadnim povlačenjem kralja Džulijana nakon smrti njegovog sina jedinca, ostavljajući narod Rejvenšilda u vođstvu kralja Avgustina.

Ako je Džulijan ikada i zažalio zbog svog iznenadnog povlačenja, to nikada nije pokazao.

,,Vaše veličanstvo'', Katerina se pokloni, krajičkom oka spazivši da Andrej čini isto. ,,Čast mi je upoznati vas.''

,,Znate ko sam, princezo Aleksejeva?'', šeretski je izvio obrvu, pokazavši bledi prikaz njegove lepote u mladosti. I dalje je bio izuzetno privlačan muškarac, znajući da je i nakon toliko godina i dalje razlog brojnih slomljenih srca i požudnih pogleda. Nešto u njemu joj je delovalo poznato, ali nije mogla da dokuči šta.