Priča o suncu i mesecu

26.

Sunce je već počelo da zalazi nad Vindfolsovskim nebom kada je Katerina kroz tajni prolaz izašla u Linovsku šumu. Vazduh je bio svež, golicao ju je u grudima i pekao po ranama koje je zadobila u borbi.

Katerina se nije mnogo sećala onoga što se zbilo nakon što se oprostila od Markusa. Sve se prebrzo odvijalo. Na njegov znak je trčala koliko su je noge nosile, ne okrećući se za sobom. Pratili su je zvukovi borbe, vike i vazduh umrljan dimom i metalnim mirisom krvi.

Svaki ud ju je boleo, telo joj je vrištalo da stane, isprekidano dišući i jedva stizajući do novog daha, ali nije mogla da stane – nije smela da stane. Nije želela da žrtva njenih najbližih bude uzaludna, ma koliko god joj srce u grudima vrištalo od boli, gubitka i nemoći.

Zato je nastavila da trči, saplićući se u nepregledno korenje, zavlačeći se u grmove koji su joj cepali tkaninu haljine i koji su joj se zarivali u kožu. Molila se da veštaci ne mogu da osete njenu krv i na taj način je pronađu.

Šum u blizini ju je naterao da ustukne. Zastala je i osmotrila svaku polugolu krošnju i stablo koje se nalazilo oko nje, iz časa u čas se privikavajući na tminu koju je stvarao zalazak sunca. To je samo životinja, pokušala je sebe da ubedi. Oblizavši usne suve poput baruta, ustuknula je začuvši ponovo u svojoj blizini korake.

Potrčala je.

Vukla je za sobom svoju povređenu nogu, pokušavajući da odbaci bol koji ju je usporavao i razarao. Neprestano se okretala kako bi osmotrila da li vidi ikoga iza sebe, ali gusta šuma joj je remetila vidik, kao i vid koji joj se mutio od suza i panike koja se u njoj rojila.

U svoj toj usresređenosti na ono što se nalazilo iza, u potpunosti je izgubila pojam o onome što se nalazilo ispred nje. Udarila je u nečiji čvrsti torzo, osetivši ruke koje se snažno obavijaju oko nje poput korova otrovnog bršljana.

Isprekidano je disala, otimala se puna agonije, cvileći u rukama neznanca. Pokušavala je da ga nadjača, ali je bila previše slaba. Govorio joj je nešto, ali Katerina nije mogla da razazna. Nadjačalo ju je sve što je osećala, sva bol, sve povrede, sva slabost koja ju je obrglila.

,,Katerina, to sam ja. To sam ja. Znam. Znam. Toliko mi je žao. Žao mi je'', odmakao ju je od sebe položivši joj šake na ramena, i panično protresao kako bi ga pogledala.

Lice mu je bilo poznato, isprskano krvlju, oči razrogačene, lice puno panike i straha. Kosa boja ugljena mu je bila umršena i slepljena.

To je bio prvi put da joj se srce umirilo videći ga ispred sebe.

,,Andrej?''

Položio je dlanove na njeno lice, panično pogledom prelazeći preko njenog lica. Nije mogla ni da zamisli na šta je ličila – osećala je skorelu krv koja joj je zatezala lice poput morbidne maske za negovanje kože lica, ispucali nokti od siline kojom je stezala mač i bodež, kao i iscepana haljina natopljena krvlju osobe koja joj je bila poput sestre.

,,Mislio sam da sam te izgubio'', izgovorio je više sebi nego njoj, ovlaš prešavši jezikom preko usana, zažmurivši i istovremeno izdahnuvši. ,,Da li krvariš?''

,,Ne'', pokušala je da se odmakne od njega, ali je nije puštao iz svog stiska.

,,Katerina.''

,,Nije moja! Krv, nije moja.''

Drhtavo ga je prostrelila pogledom, pokušavajući da se oslobodi njegovih šaka.

,,Katerina, ne beži od mene'', njena šaka se našla u njegovoj, shvativši tek tada da se već neko vreme trese. ,,Znam da nisi dobro.''

Neko vreme ga je posmatrala, donja usna joj se tresla dok se borila da proguta suze koje je bila svako trena spremna da isplače. Ali nije želela da deluje slabo pred njim. Bio je jedan od najboljih ratnika koje je Rejvenšild ikada imao; a svaku emociju je smatrao ničim drugim do ometača.