Priča o suncu i mesecu

46.

Beton je ostavljao hladne poljupce po Katerininim bosim stopalima, šake joj behu zarivene u tkaninu tanke bele haljine sa bratelima koja joj je dosezala do kolena. Oči su joj još bile podbule od plača, vešto prikrivši to činjenicom da je slabo spavala.

Četiri predstavnika savijača pored Katerine, generala i pukovnika su stajali raštrkani po hladnom i turobnom betonskom prostoru nalik tunelu čekajući ponoć. Viktor je izabrao ovu lokaciju jer je bila smeštena ispod Palate, ujedno dovoljno izolovana i previše jeziva da bi se iko našao kako tumara po njenoj unutrašnjosti, čineći je idealnim mestom za ritual koji nije smeo da privuče ničiju pažnju.

Tišina je kolala oko njih poput zlokobne guje, stiskajući ih dok ne ostanu bez vazduha i zapečaćeni u sopstevnoj strepnji usled neznanja šta da očekuju. Iako je takozvani tunel bio prostran, delovalo je kao da se nalaze pribijeni jedni uz druge sa kiseonikom kojeg je bilo sve manje svakog narednog trenutka.

Nina i Luka su stajali do Katerine, Nina sa njene leve i Luka sa njene desne strane, zabrinuto je posmatrajući. Mogla bi da umre večeras. Ovo bi mogao biti poslednji put da ih vidi. Nije morala da ih pogleda da zna da i njima iste misli prolaze kroz glavu posmatrajući je.

Knedla joj zastade u grlu, ponovo osetivši dobro poznati osećaj nemoći i panike kako je preplavljuju. Osećala se poput zgužvane hartije, previše istrošena, previše oštećena. Drhtavi uzdah joj se otme sa usana, progutavši sve suze koje bi isplakala da joj je ostala još koja u rezervi.

Anja i Sergej su stajali nasuprot nje, sa rukama sklopljenim iza leđa i kamenim izrazima odanih vojnika, ali na trenutke je mogla da vidi plamičak straha koji je titrao u Anjini m očima, kao i knedlu koju je prečesto gutala u pokušaju da je se reši. Iako nije želela, nije mogla da jednim delom sebe ne oseti olakšanje znajući da Viktorova zaštitnica ipak nije toliko neustrašiva koliko govori.

Nije morala da se okrene da bi znala da se Andrej nalazio desetak koraka iza nje. A gde god bi bio Andrej, tamo bi bio i Viktor. Andrejev pogled na njoj je bio bolan, a njegova blizina ju je terala da krvari iz dubine grudi. Nije mogla da podnese da ga pogleda, znajući da bi i najkraći pogled bio dovoljan da satre u paramparčad sve ono što je mukotrpno pokušavala da drži u celosti.

,,Vreme je'', Viktorove reči su odjekivale u šupljoj svireposti podruma.

Trebalo je da bude smirena, čak i pomirena sa činjenicom da sve ovo može poći naopako, ali deo nje nije prestajao da podrhtava.

U narednom trenutku je osetila kako je Nina iznenadno povlači u zagrljaj, stežući je svom silom koju je posedovala u svom majušnom telu. Osetila je miris citrusa u Nininoj kosi, zahvalno udišući u nadi da ga ne zaboravi. Možda je poslednji put da je vidi.

Stegla ju je jače, kao da pokušava da je spoji sa sopstvenim telom. Možda se nikada više ne probudi.

Okrenula je glavu ka Luki, njegove tamne oči već behu uperene u nju, sijajući poput bisera u šupljoj tami. Možda ga više nikada neće videti.

Pružila je ruku ka njemu, nesvesna da drhti sve vreme. Obavivši svoju šaku oko njene, Luka je steže stisnutih usana. Nemoj da umreš, njegov pogled je vrištao.

,,Da se nisi usudila da nas napustiš'', Ninin glas je uplašeno pretio.

Neću. Daću sve od sebe. Videćemo se ponovo. Bile su neke od stvari koje je želela da izgovori. Ali usne su joj ostale zapečaćene, osetivši se bespomoćno poput leptira koji je nakvasio krila.