Priča o suncu i mesecu

50.

Katerina je posmatrala kako Kamen izvlači bodež koji mu je bio prikačen na butini, demonstrativno prešavši njegovim vrhom duž dlana iz kojeg je potekla grimizna reka. Njegove oči su i dalje bile uprte u nju, hladnokrvne i proračunate poput zmije, žudno iščekivajući njenu odluku.

,,Šta kažeš? Imamo li dogovor, savijačice svetlosti?''

Krvavi dlan je sada bio ispred nje, spreman da ga svakog trenutka prihvati. Telo je počelo da joj podrhtava, da li zbog težine odluke ili činjenice da se nalazila u ledenoj vodi – nikada nije saznala. Donja usna joj je bila uvučena među zube, vagajući svaku lošu odluku, svaki poraz, svaku bol i tugu koju je osetila poslednjih meseci. I svaka nova pomisao joj je otvarala novu ranu na grudima, ponovo krvareći kao i tada.

Njeno uništeno kraljevstvo.

Izvukla je ruku koja je bila pod vodom i stezala mokru tkaninu haljine.

Njeni najbliži koji su izgubili život štiteći je.

Podigla je ruku ispred sebe i otvorila šaku.

Laži koje je izgovorila kako bi zaštitila sebe i one do kojih joj je stalo.

Ruka je krenula ka Kamenu, preuzevši bodež koji mu je bio u rukama.

Sva dela kojima je povredila Viktora i uništila odnos između njega i Andreja.

Prigušila je jauk kada je iz dlana potekla krv.

Njen narod, narod njenog oca, izgubljen i izmučen zato što su se uzdali u nju.

Letargično je ispustila bodež koji je bućnuo u plitkoj vodi.

Osećanje bespomoćnosti i samoprezira koji su je gušili svake noći.

Njena ruka je sada bila na nekoliko milimetra od Kamenove, spremna da sklopi neraskidivi ugovor. Spremna da se preda.

Ali nešto joj je odvuklo pažnju.

Isprva je bilo slabo; poput tihog pulsiranja u vazduhu. Poput melodije koja je golicala um.

,,Znam koliko si besna, koliko želiš da satreš sve do temena. I znam da posmatraš sve nas i pitaš se šta bi se desilo kada bi bilo ko zamenio mesto sa tvojim najbližima. Razmišljaš da li te to čini lošom osobom - ne čini te. Čini te čovekom.''

Srce u grudima je zatreperilo, a telo se okrenulo ka melodiji koja je postajala jača svakom novom izgovorenom rečenicom.

,,Briga te ne čini slabim, Andrej. To te čini čovekom. A ljudi su sve samo ne slabi.''

Vazduh je postao oštar, a voda nemirna. Nebo je postalo tamno, poput bure koja je želela sve da satre do temelja. Ali nije marila – celo telo je već bilo potopljeno vodom, a Katerina poče plivati ka zvuku, plivala je ka svom sidru uprkos oluji. Ka Andreju.

,,Budi dobar vuk mojoj lavici, Andrej Popov.''

Nije bio samo njegov glas koji je čula, bili su to glasovi svih koje je izgubila. Disala je isprekidano, ali ne od napora, već od pokušaja da se suzdrži da ne zaplače. Shvatila je da su to sećanja, ali ne njena. Bila su njegova.

,,Zaštiti je po svaku cenu. Ili ću te loviti do Palate i ubiti.''

Nemirna voda joj je otežavala plivanje, čineći joj se kao da se nije odmakla. Mogla je da čuje Kamenov glas iza sebe, ali nije mogla da razazna reči. Jer njen um, njeno srce je samo ponavljalo jednu reč iznova i iznova: Andrej. Andrej. Andrej.

,,Ti si lavica, moja draga Katerina. Nemoj nikada sumnjati u to. Ti si lavica, i ne kriješ se od svojih bitki – ali ih uvek biraš mudro. A ovo nije tvoja bitka.''