Priča o suncu i mesecu

28. - Drugi deo -

Narednog puta kada je otvorila oči ponovo je bila u svojoj sobi.

Tamne zavese su bile povučene preko prozora, ne dajući joj nikakvu naznaku koje je doba dana.

Nevoljno se promeškoljila po krevetu, a onda osetila nečije prisustvo u sobi. Ugledala je Viktora u tapaciranoj fotelji kraj njenog kreveta. Lice mu je bilo umorno, istrošeno, a tamne senke prostorije su se stapale sa njim, postajući deo njega poput onih koje je mogao da prizove. Nije mogla ni da zamisli šta se sve izdešavalo dok je nije bilo. General ju je posmatrao zabrinuto, saosećajno, prelazeći palcem preko svoje leve ruke u vidu nekog tajnog utešnog gesta.

Katerina se seti Nininih reči, o njegovoj nameri da prevrne čitav Rejvenšild da ih pronađe. O tome kako je nije ostavljao ni na trenutak samu.

,,Zdravo'', tiho je izustila.

,,Zdravo'', uzvratio joj je sa slabašnim smeškom koji mu nije dopirao do očiju. ,,Drago mi je da si budna. Kako se osećaš?''

Shvatila je da zapravo nije imala vremena, a ni prilike da razmišlja o tome kako se oseća. Bilo je kao da je ušetala u oluju iz koje je jedva uspela da se izvuče. A to je stvar sa olujama; nikada se ne vratiš isti kao kada si ušetao u nju.

,,Prazno. Besno. Tužno. Osećam sve to odjednom i istovremeno ništa. Ima li to ikakvog smisla?''

,,Naravno da ima'', ustao je laganim pokretom, našavši se na njenom krevetu. Seo je kraj njenih nogu, posmatrajući je kao da ispred sebe vidi nešto najvrednije. Volela je to kod njega. Volela je što nije krio ono što je osećao, što je mogla u njegovim očima da pročita svaku emociju koju je osećao. I kopkao ju je način na koji ga je povredila kada nije činio ništa drugo osim dobrog za nju. ,,Patnja je težak saputnik; poput vatre koja te ili pročisti ili uništi. Treba ti vremena da zalečiš rane. Niko ne očekuje od tebe da prežališ sve što si izgubila za nekoliko dana. Treba ti vremena da odlučiš šta ćeš uraditi sa bolom koji osećaš.''

,,Moja majka... Da li je preživela?''

Ali samo njegovo skretanje pogleda je bio dovoljan znak da zna odgovor. Nemoćne ruke je zarila u svileni prekrivač, stežući tkaninu. Zarila je zube u dunju usnu koja je podrhtavala, osećajući gorak ukus gubitka u ustima.

,,Znam da ne znači mnogo, ali mi je žao'', glas mu je bio poput utešne uspavanke. ,,Voleo bih kada bih mogao da ispravim sva njegova nedela. Kada bih mogao da izbrišem svu bol i patnju koju je posejao, kao i strah koji je urezao svima u kosti. Voleo bih da mogu sve da promenim.''

,,Ne možeš kriviti sebe za njegova nedela.''

Viktor stisne usne i slabašno odmahne glavom.

Bilo je previše bola, previše gubitka unutar zidina Palate. Unutar granica Rejvenšilda. I sve je manje bila u stanju da prihvati da je ona ta koja je trebalo iz toga da ih izbavi.

,,Želim ga mrtvog. Sve njih. Želim da pate za svaku smrt koju su načinili.''

,,Svi to želimo'', Viktor položi ruku preko njene, prodorno je pogledavši. ,,Ti nisi svesna koliko si zapravo moćna, Katerina. Sa moćima koje poseduješ možeš da učiniš šta god poželiš. Možeš spaliti sve do temelja ako to poželiš.''

Katerina ispusti nešto nalik hrapavom smehu u kojem je bol bila opipljiva.

Iako joj moći joj uvek nisu bile vraćene u potpunosti, i dalje je mogla da oseti uticaj njegovih moći na nju, poput trnaca koji su ostavljali kratke poljupce duž njene kičme i njenih lopatica.

,,Teško mi je da poverujem da bi mogao i da me pogledaš kada bih to učinila.''

Pomerio je ruku sa njene, osećajući iznenadnu hladnoću. Mislila je da je to znak da je u pravu, ali njegove šake su našle put do njenih obraza. Osetila je toplotu u utrobi, shvativši da joj je nedostajao njegov dodir – njenog jednakog.