Priča o suncu i mesecu

25.

Nije bila sigurna da li je već bila na podu kada je začula pucanje vrata njene prijateljice. Nije bila sigurna da li je tama u kojoj su se nalazili odjednom postala još mračnija ili je ona bila ta koja je bila progutana tamom onoga što je osećala u grudima.

Imala je osećaj kao da sve posmatra sa strane, kao da na trenutak nije bila u svom telu. Pridigla se na noge, oštra bol se širila duž butine i ramena, ali nije mogla da se meri sa onom koju je osećala u srcu i duši. Ona koja ju je slomila na delove, ostavljajući je sa pitanjem da li će ikada naći sve delove ne bi li ih vratila na mesto.

Nešto u njoj ju je nateralo da upotrebi moći, koristeći svaki atom snage koje je posedovala. Uz bolni vrisak je otpustila snop svetlosti poput oštrice, zarivajući ih u tela ratnika – nateravši ih da popadaju na tlo u delovima. Nekoliko trenutaka je zurila u tminu ispred sebe, potpuno nema i isprekidano dišući. Ruke su joj podrhtavale, još uvek osećajući blage trnce u rukama od moći koja je tražila svoj put da izađe iz nje.

Iza sebe je začula komešanje, setivši se muškarca kojeg je prvog ranila. Okrenula se na pete, sada već blago hramajući. Svakim korakom kojim je bila bliže njemu, on je pokušao brže da otpuzi od zida koji mu je do par trenutaka ranije služio kao potpora.

Prišavši mu dok je puzao na stomaku, uhvatila ga je za kragnu i odgurnula ga do zida, ispravivši ga dovoljno da može da je gleda u oči. Želeći da bude pogledima u istoj liniji sa njim, kleknula je na desno koleno. Disanje mu je bilo ubrzano, proizvodeći jedva primetni šišteći zvuk.

,,M-molim t-te'', zamucao je.

,,Molim te?'', Katerina se šuplje podsmehne. ,,Zaista misliš da će to upaliti?''

Levom rukom je stvorila malu kuglu svetlosti, dovoljnu da može da vidi preplašen pogled svog neprijatelja. Desnu ruku je zavukla u čizmu i trenutak kasnije je u njoj držala bodež – Poskoka.

Vrhom bodeža je prešla po njegovom golom licu, ne odvajajući pogled sa njegovih očiju koje su bile prikovane na bodež.

,,Našim ubistvom nećeš zaustaviti neizbežno, princezo. R-rat je sve bliže. O-on dolazi. I ako se ne predaš, uništiće sve da dođe do t-tebe.''

Usta su mu bila suva poput baruta, pokušavajući bezuspešno da navlaži usne, a na čelu su mu se formirale graške znoja.

,,Ne pokušavam išta da zaustavim'', izgovorila je ravnodušno, vrhom ga zasekavši jedva vidno po obrazu. Bilo je pitanje trenutka kada će mu otrov sa bodeža prodreti u krvotok. Ostavila je kuglu svetlosti da lebdi kraj njihovih glava, čvrsto ga zgrabivši za vilicu. ,,Ali želim da poslednje što budeš video bude moje lice. Želim da zapamtiš lice osobe kojoj si nešto oduzeo. Želim da te, u koju god vražiju rupu odeš, prati lice i pogled osobe kojoj si oduzeo i uništio deo nje. Želim da gledaš jer će vas savijačka kučka sve uništiti.''

Svom silom mu je zarila bodež u srce i dalje mu jednom rukom pridržavajući vilicu. Muškarac je počeo da krklja, gušeći se sopstvenom krvlju. Oči su mu bile razrogačene, svetle dužice trepereći pod svetlošću njene kugle, polako se život u njima gaseći.

Nije se pomerala do njegovog poslednjeg ritanja nogama, nije se pomerala do njegovog poslednjeg pogleda, nije se pomerala do njegovog poslednjeg izdaha.

Doteturala se do Mardžorinog bespomičnog dela, nesvesna koliko dugo joj suze klize niz obraze. Poraženo je pala na kolena, ne osećajući bol koja ju je razarala od spolja jer ju je ona iznutra već uništila. U tmini je obgrlila devojčino telo, ridajući poput deteta. Privukla ju je ka sebi, oslonivši se na zid. Milovala je njenu umršenu kosu, sada već krutu od krvi koja se zgrušala pod njom, ljubila ju je u čelo i obraze koji su gubili toplinu. Plakala je, vrištala unutar sebe jer krikovi koje bi ispustila nisu mogli da se porede ni sa čime ljudskim.