Priča o suncu i mesecu

52.

Kada je pokušala prvi put da otvori oči, delovalo je kao da je prošla čitava večnost dok napokon nije uspela u tome. Kapci su joj bili teški, jedva smogavši snage da ih drži otvorene, a udovi su bili tromi kao da joj je neka vezao betonske blokove za svaki.

Sve je delovalo usporeno, maglovito; kao u snu.

Nije bila sigurna koliko je vremena prošlo do trenutka kada je uspešno pomerila prste na ruci. Ponavljala je postupak sa svakim delom dok u potpunosti nije mogla da oseti svoje telo.

Bilo je još teže i izazovnije skupiti snage da se uspravi. Bilo je nemoguće odrediti broj neuspelih pokušaja do trenutka kada je uspela da se pridrži na rukama i zauzme sedeći položaj.

Napokon je mogla da osmotri prostoriju u kojoj se nalazila.

Tamni zidovi, tamnozelena posteljina i baldahin od tamnog drveta su bile prve stvari koje su zaživele u njenom vidnom polju; propraćeni tamnim policama i jednostavnim pisaćim stolom koji je bio pozicioniran ispred prozora koji su bili skriveni iza zavesa u istoj boji poput posteljine. Bezličan beli tepih je bio na sredini sobe. Na zidovima nije bilo slika, nikakvih ličnih stvari koje bi otkrile nešto više o onome koji je boravio u sobi; ništa sem luka i tobolca sa strelama u uglu sobe i police prepune knjiga različitih debljina, očuvanosti i korica.

Na noćnom stočiću je bila vaza sveže ubranih lala. Kroz nju je prošao naboj elektriciteta ugledavši savršen spoj crvenih, žutih, crnih, ljubičastih i ružičastih lala. Katerina je imala želju da im se približi i zahvalno udahne nežnu notu svog omiljenog cveća, ali se bojala da nije još uvek imala dovoljno snage za takav poduhvat.

Upijajući okolinu u kojoj se nalazila, brzo je shvatila da je soba bila Andrejeva.

Shvatila je i da je već jednom bila u njoj, ali bilo je mračno i nimalo zahvalno za njuškanje okolo. Ionako je tada bila zaokupirana drugim stvarima da bi se bavila sadržajem njegove sobe.

Dugo je sedela sa rukama obavijenim oko kolena u pokušaju da se priseti zašto se nalazila u njegovoj sobi. Bila je iscrpljena, stravično ukrućenog tela kao da je bila u istom položaju danima, ali je osećala neobjašnjivi naboj energije i elektriciteta – kao da može da čuje pucketanje života oko sebe. Trnci su igrali duž njenih prstiju, spuštajući se niz kičmu do stopala golicajući je. Bila je to čudna senzacija, nešto što do sada nikada nije osetila. Usresredivši se na tihu i hipnotizirajuću igru elektriciteta, sećanja su počela da naviru iza teških kapaka.

Delovalo je kao da sve ponovo proživljava; kao da iznova vrišti unutar svog nepomičnog tela. Ali kada je začula Andrejev glas u isprepletenom haosu bola i bespomoćnosti, vratila se u stvarnost. Shvativši da je sve vreme zadržavala dah, zahvalno udahne pozamašnu količinu vazduha i istovremeno otera suze koje su je pekle u uglovima očiju.

Pomisao na njega joj je otvarala novu ranu u grudima, nešto krajnje bolno što je ostavljalo ružan ukus u ustima. Ali još uvek nije imala želju da se bavi svojim osećanjima. Barem ne još neko vreme.

Smogla je dovoljno snage da ustane, prošavši je jeza kada su joj gola stopala dotakla hladni pod.

Prišla je vratima i položila glavu na njegovu površinu ne bi li načula bilo kakvo komešanje sa suprotne strane vrata. Ali na njenu sreću ili potpuno razočarenje, sve je bilo sablasno mirno. Nije joj išlo u prilog ni što nije mogla da odredi koji je dan, ali po poziciji sunca koje se tvrdoglavo probijalo kroz tamne zavese bilo je nešto dalje od podneva.

Pokušala je da otvori vrata, ali princeza bezvoljno frknu shvativši da su zaključana.

Shvativši da nema načina da izađe iz sobe i da ne bi daleko odmakla jer je bila još uvek nesigurna na nogama, odlučila je da barem nađe nešto drugo da obuče. Još uvek je na sebi imala haljinu koju je nosila i na ritualu, samo znatno prljaviju i umrljanu krvlju.