Priča o suncu i mesecu

40.

Bilo im je potrebno dan i po da jahanjem stignu do kamenih zidina koje su okruživale dvor Najtfolsa.

Sneg je u ovom delu Rejvenšilda već počeo da pada spokojnim tempom, dok se hladan vazduh nastanio u njihovim plućima. Obična odeća im je pomogla da ne zapadnu u oči naroda koji su bili vidno zadubljeni u svoje dnevne aktivnosti. Katerina je mogla da primeti razliku u stanovništvu koje je padalo pod okrilje Najtfolsa – nisu prosili na sokacima što je moglo da se primeti u pojedinim dvorovima, deca su radosno trčala po tankom snežnom pokrivaču obučena u skromnu, ali odeću koja nije bila poderana niti istanjena od nošenja, a obuća im je bila bez rupa zbog kojih su mališani mogli da navuči prehlade i opake bolesti. U vazduhu se mešao miris ušećerenih jabuka i dimljenog mesa, čineći da njen stomak zareže. Prošlo je neko vreme otkako su poslednji put obedovali, ne planirajući da ih put navede ka Najtfolsu, ali su se svo troje složili da bi bilo kakvo zaustavljanje, sem neophodnog, bilo rizično.

Bili su izmoreni, gladni, razočarani i besni jedni na druge i na same sebe, jedva govoreći čitavim putem.

Dok su prolazili kraj mladića koji ih je ljubazno otpozdravio vodeći za sobom dve graciozne kobile sa blistavo belom grivom, Viktor je govorio o nedostatku straha koji su meštani Najtfolsa imali kada je rat bio u pitanju, znajući da ih je kralj Džulijan uvek uspešno štitio, snabdevao i da su svi imali pristojan život.

Katerinu je fascinirala vera koji su ovi ljudi imali u svog kralja, znajući da je to još jedan od razloga zašto bi kralj Avgustin bio kivan na njegovu vladavinu pored činjenice da je decenijski prosperitet ovog kraljevstva vremenom sve više jačao zbog same lokacije njegove teritorije, mogavši da vrši trgovinu sa drugim zemljama bez ikakve smetnje.

Pomazila je grivu svog smeđeg konja po imenu Munja kada ih je jedan od dvojice stražara zaustavio ispred kapije Najtfolsa.

,,Nema ulaska bez najave'', izgovori stražar sa sedim brkovima službeno, prišavši im dovoljno blizu da ih osmotri.

,,General sam vojske Vrhovnog kralja, a ovo je moj drugi po činu. Dolazimo iz Palate Evermor i moramo razgovarati sa kraljem Džulijanom. Radi se o delikatnoj stvari koja zahteva njegovo hitno prisustvo.''

,,Kralj je zauzet i na sastanku sa svojim većem. Ne možete samo doći i zahtevati njegovo prisustvo. On je kralj.''

,,Naš je saveznik, i neće odbiti naše prisustvo. Potrebno ga je obavestiti ko smo i da se radi o hitnosti. Znaće da ne bismo došli nenajavljeni da nečiji životi nisu na kocki.''

,,Možda nisam bio dovoljno jasan'', odgovori staloženo stražar, u glasu mu se začivši decenijsko iskustvo i mudrost. ,,Pripadnici dvora Vrhovnog kralja nisu dozvoljeni bez najave.''

Viktoru je nezadovoljstvo bilo ispisano na licu, a Andrejevo je mogla da oseti ispod kože poput komarca koji je iznova ujedao pronašavši adekvatnu gozbu. Mogla je da oseti mnogo više od toga u Andreju, kao da se oluja i kompletna tama bore za prevlast, kao da se da radi o simptomu preživljavanja i želje da ili pobegne ili ubije.

Potpuno je bilo razumljivo da je u dvoru Najtfolsa zabranjen ulazak pristalicama Vrhovnog kralja. Iako su bili u ''mirnoj'' luci i u savezu za napad na kralja Tame, i dalje je bilo ogorčenosti i zle krvi među njima.

Katerina pročisti grlo kako bi privukla pažnju stražara, ispravivši se na način na koji ju je majka podučavala kada želi da postigne autoritet.

,,Možda mi nismo bili dovoljno jasni'', odgovorila je hladno, preteći se osmehnuvši. ,,Obavestite da se Katerina Aleksejeva od Vindfolsa poziva na pismo Konstantina Nikolajeva i traži savez.''

****

Prošli su minuti kada im je odobren ulazak u dvor i Katerina ne uspe da sakrije pobedonosni osmejak. Viktor i Andrej su je zbunjeno pogledali očekujući odgovore o upitnom pismu koje je spomenula. Ali nije bilo vremena da im tada objašnjava prirodu njene korespondencije sa Konstantinom Nikolajevim, kao ni da li zaista šuruje iza njihovih leđa. Cilj im je bio da se domognu Zmajevog kamena, a Katerina je znala da će iskoristi sva sredstva da ga se dočepa.